Писац Александар Петров преминуо jе синоћ у свом дому у Београду у 84. години, после дуге борбе са тешком болешћу, преносе Новости.
Петров је рођен у Нишу 1938, студиjе књижевности завршио jе у Београду, а докторирао jе на поезиjи Милоша Црњанског, што jе први докторски рад на ову тему. Радио jе у Институту за књижевност и уметност (1964-1990), био оснивач и главни уредник часописа „Књижевна историjа”, уредник српске секциjе „Американског Србобрана”, наjстариjих српских новина у диjаспори, члан редакциjе „Књижевних новина”, предсједник Удружења књижевника Србиjе (1986-1988), предавач на многоброjним универзитетима на свих пет континената, последњи вршилац дужности предсједника Савеза књижевника Jугославиjе, као и jедан од оснивача Вукове задужбине.
У вријеме жестоких расправа у Францускоj 7, дубоко разочаран тадашњим културним приликама, Петров jе 1991. дао оставку на мјесто првог човјека УКС и отишао у Jапан, гдје jе годину дана предавао на Универзитету Хокаидо. Двије године касниjе прешао jе у Питсбург гдје jе на тамошњем универзитету на Катедри за славистику предавао Српску културу и jезик и био сарадник „Центра за руске и источноевропске студиjе”.
Као пјесник се огласио збирком „Сазданац” (1971), после коjе су услиједиле књиге „Последње Косово”, „Источни длан”, „Камен и звоно”, „Пета страна света”. Пјесме су му преведене на 29 jезика, а збирке обjављене у Америци, Енглескоj, Шведскоj, Францускоj, Шпаниjи, Русиjи, Пољскоj, Кини, Jапану... Обjавио jе четири романа „Као злато у ватри” (коjи jе имао три издања), „Турски Беч”, „Лавља пећина” и „Мемороман”.
Аутор jе и многоброjних књига критика, есеjа и студиjа, као што су „Разговор с поезиjом”, „У простору прозе”, „Крила и ваздух”, као и неколико веома запажених антологиjа.
