Ко год пролази заобилазницом кроз Бијело Поље, пролазећи кроз насеље Горње Лознице, пар стотина метара прије семафора, одлакле се иде у приградско насеље Расово, мора скренути поглед дивећи се воћњаку Пера Кочовића.
Хектар и по имања краси првокласни воћњак са 650 стабала шљиве, поређаних у савршеном реду, на којем би му могли позавидјети многи.
Кочовић, сад пензионер, био је до прије 15 година угледни конобар у бјелопољском хотелу, некада званом "Санџак", а послије преименованом у "Бијела рада" и ресторану "Кисјеле воде". Како каже, радећи неуморно од јутра до мрака, све стиже да уради на имању.
Има у шљивику сорте "родна чачанку'", "чачанску љепотицу'', али и дио под "стенлејком''. Рађа добро, каже он, али прошле године га је подбацила, због мраза и града. Но, нада се да ће ове године род бити много бољи. Само да не буде непредвиђених временских неприлика.
– Надам се роду од 17 тона, као претпрошле године. И све се за нешто употријебио. "Чачанска љепотица" продаје се конзумно, на пијаци и велептродаји. Имам сигурног купца. А "родна чачанка" иде за производњу ракије, ове наше надалеко познате шљивовице. На њу иде око 12 тона. оно што не испечем продам другоме за ракију – објашњава наш вриједни домаћин.
Произведе на годишњем нивоу око 800 литара првокалсне домаће шљивовице. Многи долазе да се увјере "како то Кочо ради". Има сталних купаца, али и путника намјерника, као и оних који су чули приче о његовој ракији па желе да се увјере и мало окријепе, каже Кочовић.
Изузетан квалитет његове шљивовице резултат је породичне традиције, тврди он.
– Учио сам од оца и дједа и, мислим, научио занат. Са посебном пажњом је печем. У смрчевој буради држим ракију, а печем је у машинском казану старом пола вијека, али првокласном. Остао ми је од оца Војислава, који је, такође, пекао ракију. Али и више стабала шљиве од мене. Имао је и хиљаду и по стабала – наводи он.
Са сјетом Кочо прича да његове наследнике овај посао много не интересује. Имју друга интересовања, иако су увијек ту да помогну, каже. Супруга, два сина и кћерка, и шесторо унучади, сви дају допринос. Поготову кад се купе шљиве. Ипак, и тада се мора ангажовати понеко за дневницу. Не може другачије да се стигне, објашњава Кочо, кога у овом крају сви знају по том надимку.
Има наш домаћин и прволасан врт, у којем се гаји поврће.
– Све је органско и природно. За породицу. Да се не иде на пијацу и гата шта се купује – каже.
Има Кочо и малине и купине. Мало, али довољно да има за унучад која их обожавају. И није му ништа тешко. Све стиже са осмјехом и домаћинским приступом. И свакога да дочека и испрати на традиционални начин. Са лијепом ријечују и добродошлицом. И чашицом ракије у лијепим разговором, сјећањем на, како каже, прпшла, пуно боља, времена.
Доброг је задравља Кочо, како сам каже, иако има већ 67 година.
– Све радим са задовољством. Ко овај посао не воли нека га се не хвата. Кад видим овако лијепо имање и воћњак ништа ми није тешко. Уз Божју помоћ све се постигне – поручује наш домаћин.
На крају Кочо поручује да би држава могла и морала више да помогне. Иако, како наводи, добија помоћ.
– Одрадио сам резидбу, па зимско третирање плавим уљем, а онда машином окопао око сваког стабла. Почетком вегетације, за око мјесец дана, планирам и третирање ђубривом. Да сачувам плод од шљивове осе. Кад сад ствари стоје, ако не буде мраза у фази цвјетања, род ће бити добар – каже Перо Кочовић.
