Благодат исцјељења примивши, здравље дајете онима који су болесни, чудотворци Козмо и Дамјане, љекари преславни,

вашом посјетом побиједисте демонске подвале, свијет исцјељујући чудесима. /Кондак, гл. 2./

Свети бесребреници и чудотворци, Козмо и Дамјане, исцијелите немоћи наше, на дар сте добили, на дар и дајите. /Тропар, гл. 8./

Послије тјелесног прослављења на земљи владике Христа Бога нашег, свуда се прочуше, као нешто достојно дивљења, подвизи светих Христових мученика, јер се у њима показа Спаситељева сила, и сви се дивљаху њиховом храбром противљењу мучитељима и непобједивом трпљењу. У такве мученике спадају и ови свети страдалци Козма и Дамјан, браћа по тијелу, рођени од једног оца и мајке у старом Риму, и васпитани у хришћанској побожности.

Изучивши љекарску умјетност, ова света браћа исцјељиваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху руке своје, ови одмах потпуно оздрављаху. Но добри исцјелитељи ни од кога не узимаху награду за исцељења, због чега и бише прозвани: бесплатни љекари. Само једну најскупоцјенију награду они захтијеваху од исцјељиваних: вјеру у Христа. И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима, које они пролажаху и болесне исцјељиваху, многе обраћаху ка Христу.

Но поред благодати исцјељивања они чињаху добра људима и издашним давањем. Јер имајући велико имање, које им преко родитеља бјеше остало од предака, они га продаваху и раздаваху ништима и невољнима; храњаху гладне, и одјеваху наге, и указиваху сваку милост и милосрђе биједнима и оскуднима, А када исцјељиваху болне, они им говораху овако: “Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа; ако повјерујете у Њега несумњалачки, одмах ћете оздравити”. – И болесници, вјерујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаху Христу.

Боравиште ових светих љекара бијаше у једном селу у околини Рима, гдје се налазило имање њихових родитеља. Имајући ту пребивалиште, они сву околину просветише светом вјером. Међутим ђаво, не могући гледати тако свијетло врлинско живљење њихово, подстаче неке служитеље своје да отиду к цару и оклеветају пред њим невине. У то вријеме у Риму цароваше Карин. Он послуша клеветнике, и одмах посла војнике у то село да ухвате бесплатне љекаре Козму и Дамјана и да их доведу к њему на суд. Када војници стигоше до села, и стадоше распитивати за Козму и Дамјана, вјерни се стекоше к светима и молише их да се прикрију за кратко вријеме, док мине царев гнев. Али их свети не хтједоше послушати, и хитаху да добровољно изађу пред војнике који су их тражили, желећи да пострадају за Христа с радошћу. Но када се к њима слегоше врло многи вјерни и сузним молбама их наговараху да сачувају живот свој не себе ради већ ради спасења многих, они их и против воље своје послушаше. Тада вјерни, узевши свете љекаре, сакрише их у некој пећини. Међутим, војници, брижљиво потраживши свуда свету браћу и не нашавши их, испунише се јарости и гњева, па дохватише неке угледне људе из тог села, метнуше их у окове, и поведоше у Рим. Дознавши за то, Свети Козма и Дамјан смјеста изађоше из пећине и потрчаше за војницима. Када их достигоше на путу, они им рекоше: “Отпустите невине, а узмите нас, јер смо ми они које вам је наређено да ухватите”.

Војници онда пустише оне људе, а Св. Козму и Дамјана оковаше у вериге и одведоше у Рим. Ту их оковане затворише у тамницу до сјутрадан. А кад се раздани, цар сједе пред народом на обичном судишту, које се налазило на гледалишту позоришном, и преда њега бише изведени свети сужњи Козма и Дамјан. Цар им стаде громко говорити: Јесте ви то који се противите боговима отаца наших и некаквом чаробњачком вјештином бесплатно исцјељујете болести код људи и стоке, заводећи просте људе да одступају од отачких богова и закона? Али макар сада, оставите своју заблуду и послушајте мој добри савјет: приступите, принесите жртву боговима који су вас до сада дуго трпјели. Јер богови, увријеђени од вас, не узвратише вам злом за зло, ма да су и могли то учинити, него стрпљиво очекиваху ваше обраћење к њима.

На то свети угодници Христови, као једним устима одговарајући цару, рекоше: Ми не заведосмо ниједног човјека; ми не знамо никакву чаробњачку вјештину, нити икоме учинисмо какво зло, него лијечимо болести силом Спаситеља нашег Исуса Христа, као што Он заповиједи говорећи: Болесне исцјељујте, губаве чистите (Мт. 10, 8). А ми то чинимо бесплатно, пошто Спаситељ тако завјешта рекавши: Забадава сте добили, забадава и дајите (Мт. 10, 8). Та ми не требамо имања, већ иштемо спасење душа људских, и служимо немоћнима и ништима као своме Христу, јер старање о њима Он односи на Себе, објављујући добротворцима: Огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; го бејах, и оденусте ме (Мт. 25, 35.36). Ове заповијести Његове ми се старамо да испуњујемо, очекујући да од Њега добијемо награду у бесконачном животу небеског царства. А тобожњим боговима твојим служити, ми нипошто не пристајемо. Ти и они што су с тобом, служите им; ми пак насигурно знамо да то нису богови. А ако желиш, царе, ми ћемо ти предложити добар савјет, да би ти познао јединог истинитог Бога, Творца свију, који чини те сунце обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5, 45) – за потребе наше, а у славу превеликог имена Свог: одступивши од безосјећајних и бездахних идола – служи Њему!

Цар Карин рече на то светима: Ја сам вас позвао не да красноречите, него да жртву боговима принесете. Светитељи одговорише: Ми приносимо бескрвну жртву – душе наше једином Богу нашем, који нас је избавио од замке ђавола и дао јединородног Сина Свог за спасење цијелога свијета. Овај Бог наш није саздан него је Саздатељ свих, а твоји богови су измишљотине људске и дјело руку занатлијских, и када међу људима не би било заната који вам прави богове, ви не би имали коме да се клањате.

Не вријеђајте вјечне богове, рече Карин, него боље принесите им жртве и поклоните им се, ако не желите да будете стављени на муке. – Слуге Христове, испунивши се Духа Светога, рекоше: Буди посрамљен са боговима твојим, Карине! Пошто се ум твој одвраћа од свагда постојећег и вавјек живећег Бога и обраћа се к безосјећајним и никада не живјевшим идолима, то ради посрамљења твог, и да би својим властитим искуством сазнао да је Бог наш свемогућ, нека се лице твоје посуврати на тијелу твом и са свога мјеста окрене на супротну страну!

Када светитељи то изрекоше, одмах се Карину измијени лице и шија му се посуврати, те му се лице обрете на плећима и он не могаше окренути врат свој, нити му ко могаше помоћи. И тако сјеђаше Карин на престолу са посувраћеним вратом и лицем. Међутим народ, посматрајући то, громогласно викаше: Велик је Бог хришћански и нема другог Бога осим Њега!

У то вријеме многи повјероваше у Христа, и мољаху свете љекаре да исцијеле цара. А и сам цар мољаше их, говорећи им: Сада ваистину знам, да сте ви слуге Бога истинога. Стога вас молим, као што исцијелисте многе, исцијелите и мене, да бих и ја вјеровао, да нема другог Бога осим вами проповеданога, који је створио небо и земљу. – Светитељи му рекоше на то: Ако сазнајеш Бога који ти је даровао живот и царство, и повјерујеш у Њега свим срцем својим, онда ће те Он исцијелити. – Цар на то рече громким гласом: Вјерујем у Тебе, Господе Исусе Христе, истинити Боже, помилуј ме и не помени моје досадашње незнање!

Док цар говораше ово, врат се његов исправи, лице му се поврати на своје мјесто као што је и спочетка било, и он, уставши са свога мјеста, подиже очи своје и руке к небу, и заједно са цијелим народом узнесе благодарност Богу, говорећи: Благословен си Христе, истинити Боже, који си ме преко ових светих слугу Твојих извео из таме на свјетлост. – И тако исцијеливши се, цар одаде достојно поштовање Светим љекарима Козми и Дамјану, и отпусти их с миром.

Изишавши из Рима, света браћа се упутише у своје село. А житељи њиховога села и околине, чувши све шта светитељи учинише у Риму, изиђоше у сусрет угодницима Божјим и дочекаше их с радошћу, веселећи се и славећи Господа Христа. Светитељи пак, по обичају своме, опет прохођаху околне градове и села, исцељујући недуге и светом вјером просвећујући све, па се поново враћаху у своје село. А завидљиви ђаво, пошто не могаде првим лукавством својим да нашкоди светим љекарима и уклони их са земље живих, измисли друго средство. У крају том бијаше један веома чувен љекар, код кога се спочетка учише љекарској вјештини и ови Свети, Козма и Дамјан. Не подносећи славу угодника Божјих, непријатељ рода људског подстаче овог чувеног љекара на завист према светитељима. Он дакле ласкаво призва к себи свету браћу, и под изговором да беру љековите траве изведе их у планину, а у срцу свом имађаше Кајинову мисао. Пошто их заведе далеко, он удеси тако да сваки одвојено скупља траве. Затим, напавши најприје на једнога, уби га камењем; а потом на исти начин погуби и другог. Послије тога тијела њихова он сакри крај тамошњег потока.

Тако свети страдалци Христови, бесплатни љекари Козма и Дамјан, окончаше живот свој, и удостојише се мученичких вијенаца од Христа Господа Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увијек и кроза све вјекове. Амин.