Прије осам деценија почела је контраофанзива у близини Москве која је била судбоносна за Совјетски Савез. Руски новинар Андреј Коц објашњава како је совјетска војска отјерала Њемце са свог „прага“ и приморала их на повлачење.
Њемци су у децембру 1941. године претрпјели први велики пораз у Другом свјетском рату. Вријеме блицкригова је прошло – Вермахт је потиснут од совјетске престонице и ослобођено је неколико сусједних области, подсјећа Коц.
Прави тренутак за напад
Крајем новембра и почетком децембра 1941. снаге групе армија „Центар“ приближиле су се Москви. Непријатељ је заузео Солнечногорск, Јахрому, Красну Пољану, прешао ријеку Нару сјеверно и јужно од Наро-Фоминска и стајао код Кашире и источно од Туле.
Совјетска престоница била је трофеј који је Хитлер највише желио. Како се наводи у чланку, послао је више оклопних и моторизованих дивизија у напад него у мају 1940. против Француске, Белгије и Холандије заједно.
На Москву је кренуло 1,8 милиона војника, 1.170 тенкова, 13.500 оруђа и минобацача и најмање 600 авиона. Њемаца је било више, али је њихова војска била истрошена због дуготрајне офанзиве и упорног отпора који је пружала Црвена армија. Поред тога, били су у дефициту са зимским униформама.
Руководство СССР је схватало да је прави тренутак за контраофанзиву, истиче новинар.
Контраофанзива
Главни ударац је био испланиран сјеверно од главног града, на десном крилу фронта гдје су одбрану чиниле 30. и 16. совјетска армија и гдје су из резерве Врховне команде пребачене 1. ударна и 20. армија. Укупно је за операцију припремљено 1,1 милион војника, 774 тенка и око хиљаду авиона.
Контранапад је почео на данашњи дан, 5. децембра, нападом лијевог крила Калињинског фронта. Совјетске трупе су до 7. јануара уз интензивне борбе стигле до Волге сјеверозападно и источно од Ржева и напредовале 60-120 километара у јужном и југозападном правцу. Армије десног крила Западног фронта кренуле су 6. децембра и ослободиле Истру, Клин и Волоколамск. Потиснувши непријатеља између 90 и 110 километара на запад, елиминисали су пријетњу заобилажења Москве са сјевера.
На лијевом крилу Западног фронта задато је неколико снажних удараца 2. тенковској армији Вермахта. У страху од њеног опкољавања источно од Туле, нацисти су се повукли. До 16. децембра је отклоњена и претња Москви са југа. Тог дана је Хитлер забранио повлачење великих формација на велика подручја. Групи армија „Центар“ је наређено да спријечи пробоје и задржи одбрану. Наређење је, како пише Коц, разбјесљело њемачке војсковође, који су схватили да Хитлер не разумије стварну ситуацију на фронту.
Хитлерово наређење се сматрало главним разлогом великих губитака у бици за Москву, наводи се у материјалу.
Сада је чак и Врховна команда схватила да читава кампања виси о концу, а до сада нико није слушао наше крике упозорења – велики број извјештаја о слабости наших трупа је написан и на вишем и на нижем нивоу, писао је њемачки генерал Готхард Хајнрици крајем децембра.
С друге стране, Црвена армија је напредовала.
Уочи Нове године, непријатељ је потиснут 250 километара, нанијета је велика штета 38 њемачким дивизијама, подсјећа руски новинар. Ослобођено је више од 11 хиљада насеља. У јануару 1942. године Штаб Врховне команде издао је наређење за општу офанзиву код Лењинграда у југозападном и западном правцу, у циљу опкољавања и пораза главних снага групе армија „Центар“.
Офанзива је обустављена тек 20. априла 1942. године. Њемци су се повукли 150-400 километара ка западу. Московска и Тулска област, многе области Калињинске и Смоленске области очишћене су од непријатеља.
Иако група армија „Центар“ није уништена, претрпјела је озбиљне губитке. Конкретно, било је више од 500 хиљада убијених, рањених и несталих, уништено је 1.300 тенкова, 2.500 топова и друге технике. Њемачка је претрпјела први велики пораз, нагласио је Коц.