Подгорица, поноћ 26. децембар, напољу пада киша и на улицама се могу видјети само они који након провода иду кућама. И даље је живо у центру града и Сити кварту. Међутим, не иду сви кућама у то вријеме. Неки имају још сат или два да очисте град након што смо бацили пикавце, флаше, марамице по улицама и тротоарима. Радници Чистоће су ти ноћни хероји који раде да би сјутрадан, када кренемо на посао или на прву јутарњу кафу, прошли чистим улицама. Није им лако, раде и по киши и по високим температурама, а колико им одмажемо запитајмо се... Екипа "Дана" која је правила ноћну репортажу од поноћи до пет сати ујутро, у Улицу слободе наишла је на Бајрама Гашија. Иако је било и више него хладно Гаши нас је са осмијехом и пошалицама дочекао и поразговарао сам нама. Осим Улице слободе он води рачуна и о хигијени Булевара Светог Петра Цетињског. Објашњава Гаши шта га највише изнервира на терену.
– Највише нас изнервира када очистимо улицу и када се вратимо видимо да су грађани поново бацили смеће па морамо поново. Покушавамо да завршимо посао, а на крају испада као да ништа нисмо радили. Обиђе нас и директор често – наводи Гаши.
Његов колега Нермин Личина задужен је за хигијену Херцеговачке, Његошеве и Карађорђеве, гдје је и највише угоститељских објеката. Он каже, да иако сакупља отпад, не плаши се короне. Личина препричава да им станари зграда највише задају проблема због непрописног одлгања отпада, јер у корпама за ситни отпад бацају кесе са смећем.
– Најтеже је радити љети јер тада је највише народа на улицама, али ми и тада радимо свој посао – рекао је Личина.
Хасим Пепељак каже да посао хигијеничара није нимало лак али да ниједан посао који се воли није тежак.
– Ја волим свој посао, волим свој град и зато волим да је чист – прича Пепељак.
Како људи, који с љубављу чисте градске улице, раде свој посао надледају Душан Радојевић, руководилац одјељења јавне хигијене и Саша Стијеповић, пословођа треће смјене јавне хигијене.
Око два сата послије поноћи, док се кроз град само још по неко може срести, на радном мјесту су и Милош Малиџан и Лука Петровић, оперативни диспечери у сектору за упсрављање мрежом ЦЕДИС-а. Они воде рачуна да ли у свим градовима током ноћи има струје и шта да ураде уколико негдје нестане.
– Нас је десет инжењера енергетике, радимо по 12 сати. Наш посао је да упраљамо ЦЕДИС-овом мрежом. Ми управљамо комплетном мрежом на нивоу цијеле Црне Горе. Ово што видите је шема са далеководима и трафстганица, рецимо Пљевља са припадајучим насељима. Када екипе раде ремонт далековода, трафостаница, наша обавеза је да им обезбиједимо безнапонска стања, то јесте безбједне услове за рад и да у хаваријским ситуацијама напојимо са неке алтернатине стране да крорисници не осјете да има испад – истиче Малиџан.
Његов колега Лука Петровић каже да шта год да се деси на 35 мрежи они морају бити упознати са тим.
– Не смије ништа ни да се укључи ни да се искључи, а да ми не знамо. Најтежи дио посла је одговорност. Суштина је да морамо да имамо повјерење између себе, али и са колегама уклопничарима. Занимљиво је то да рецимо са неким од колега разговарамо телефоном по 20 година, а да се никада упознали нијесмо – каже Петровић.
Радно вријеме у два сата завршио је таксиста такси фирме Тесле Иво Ракочевић.
– Најчешће странке су нам Турци. Имамо одабране странке па немамо проблема. Ваљало би да дуже радимо, па да и трећа смјена има посла, да нас не затварају у поноћ – каже Ракочесвић.
У три сата у суботу вече у ноћним клубовима је био фајронт. Испред улазних врата гомиле младих људи који чекају такси. Углавном се чују повици "Је ли наш?", а некада и расправе "Ми смо овај звали"... Ништа мање гужве нијесу ни испред објеката брзе хране. Огладни се послије града, или то можда само навика, па добро дође неки хамбургер. Када је у питању чекање хране, Подгоричани нијесу неки џентлмени да пропусте дјевојке прије њих да поруче. И ту се може чути "Сад сам ја на реду". И тако док се чека храна препричавају се догађаји из ноћног живота. Одатле сви кућама.
У то вријеме припадници Службе заштите и спасавања Главног града, уколико немају интервенција, гледају филм, играју билијар, пију кафу да остану будни... Након обављеног разговора, пред растанак ватрогасци су са екипом "Дана" одиграли једну партију билијара. Овог пута "Дан" је био бољи па се партија завршила са 1:0. Реванш се очекује у децембру наредне године...
Подгорицу су у суботу на недјељу од пожара чували Горан Кнежевић, Саша Ковачевић, Драган Иванчевић, Бато Мараш, Рашко Спаић, Балша Анђушић, Стефан Прелевић, Дејан Бушкулић, Данијел Стијеповић, Жарко Ивановић, Дадо Стаматовић, а командир четврте смјене био је Драган Станојевић.
– Бити ватрогасац је хуман посао и препоручио бих свакоме, али не и оним људима који су га замишљали тако да дођу у ватрогасну да одморе - 24 ради, па три дана уживају. Изазова и адреналина има доста у послу. Највише анегдота односи се на то да каснимо на интервенције- свакоме коме кућа гори мисли да ми каснимо, ко зна кад смо добили дојаву... Имали смо и лажне позиве. Кад посла нема одмарамо, сједимо, неко игра шах, билијар – наводи Станојевић.
Не остављајте свјећице упаљене, пуњаче без телефона, домаћице гасите спорете и не остављајте ручак да изађете само на два минута, савјетује Станојевић. Он наводи да су од грађана имали позива да је пао тепих са терасе, да затворе вентиле...
– Сјећамо се интервенције када је горио стари дувански комбинат. Читаву ноћ смо радили. Имали смо колегу који је толико тврдо заспао да се пробудио ујутро када смо завршили посао. Тада нас је питао шта се десило, а ми смо му рекли-прочитаћеш у новинама – прича Станојевић.
Најстарији ватрогасац Горан Кнежевић каже да су се прије неки дан присјетили жељезничке несреће на Биочу јер је њихова смјена прва дошла на терен.
– До детаља се данас сјећам сваке сцене јер то остаје у сјећању. Има смијешних и жалосних ситуација. Од грађана добијамо и псовске и аплаузе. Псовке "заслужимо" када гори кућа и ауто, а аплаузе када спасимо пса, мачку, птице... Имали смо ситуацију када је био пожар у МУП-у. Комплетан МУП је бјежао, а ми смо трчали у те просторије. Наш посао је да увијек идемо тамо, одакле други бјеже – каже Кнежевић.
Ватрогасац Жаро Ивановић каже да је ова смјена била на двије несреће воз и аутобусе.
– Грађани нам помажу на интервенцијама, али се и деси да нам и одмажу – наводи Ивановић.
Након града, послије три сата, зауставе се грађани и на бензинским пумпама. Не точи се гориво, али се купује алкохол, цигарете, а неријетко се тражи шећер, уље или брашно...
– Траже и ствари које немамо, као што што су шећер, уље и брашно, па смо и то почели да набављамо. Сваку ноћ има занимљивих ситуација, али има и проблематичних гдје нам долазе и грађани у алкохолисаном стању. Ако има проблема ми позовемо полицију – каже Филип Марковић, радник Еко пумпе.
Већ око четири сата центар града је потпуно пуст. Чује се само киша која непрестано пада. Грађана нема на улицама и Подгорица је само тада град без аутомобила. На свим зградама свијетла су погашена, а само понегдје засијају украси на јелкама. Подгорица је утонула у сан, а и екипа "Дана" може да крене кући ...