Kad niko ne može da sjedi na njoj, onda ona nije klupa. A bila je nekad, i to lijepa sa pogledom na dvorišni dio Ulice 13. jula. Na njoj su urezane poruke, slova, ko zna čija razmišljanja... "Ruše se stubovi koji nebo drže/ klupa sa nama polako/ u prazno propada/ zar da dovek čamimo/ u kamenom ćutanju/ kroz oči, kroz čelo/ reči će nam prolijati..." napisao je Vasko Popa o jednoj klupi. Svako bi mogao o nekoj svojoj. A ova je očigledno ničija, a bila je nečija uspomena na najljepše trenutke...

Službe zadužene za održavanje gradskog mobilijara odavno nijesu zalazile u ovaj kvart. Možda i nijesu ovako suptilno raspoloženi, a valjalo bi da jesu. Njihov alat vratio bi život polomljenim letvama na klupi ispred jedne od najstarijih podgoričkih zgrada. Ni njene "drugarice" nijesu u boljem stanju, ostale su bez boje, pa je rekonstrukcija kompletnog uličnog mobilijara u ovom dijelu grada očigledno neophodna. A tada bi i naša inspiracija bila drugačija, pa umjesto tužne klupe pisali bi o nekoj srećnoj klupi.