Сјећања некада блиједе и умиру, али не умире онај кога се сјећамо и догод будемо долазили испред овог споменика и читали ова имена и ми ћемо бити живи, казао је протојереј Предраг Шћепановић јуче у кучком селу Раћи, на помену Раћанима, које су италијански фашисти стријељали на Биочу 21. октобра 1941. године. На Биочу су стријељани Милија Булатовић, Новак Булатовић, Ново Булатовић, Драгић Булатовић, Радисав Булатовић, Радомор Р. Булатовић, Станоје Булатовић, Радоје Булатовић, Душан Булатовић, Никола Булатовић, Радомр Р. Булатовић, Пеко Булатовић, Миладин Булатовић, Зарија Булатовић, Ђуро Булатовић, Стеван Булатовић, Крсто Мијовић, Лука Мијовић, Миро Мргуновић и Вуко Мргуновић, Миљан Булатовић је стријељан у Бару, а погинули у НОП-у су Драгутин и Лука Булатовић.
На данашњи дан прије 80 година италијански окупатор завио је у црно наше мало село, казао је Насто Булатовић, мјештанин.
–Од 90 житеља у једном дану заробљено је њих 25 од којих је 21. октобра 1941. године на Биочу стријељано њих 21. Село је попаљено, стока убијена или запаљена у шталама. Кучи су у својој дугој историји доживјели двије познате похаре, једну од Турака 1774. године, другу 1856. године од тадашње владарске куће Петровића. Иако ни ове похаре нијесу мимоишле ни Раће ипак ово што су 1941. године учинили италијански фашисти над доњим селом може се слободно назвати нашом трећом похаром. Тога 21. октобра остало је у селу 11 удовица које су у тешким ратним годинама подизале 25 сирочади. Од тога дана више никада није отворено седам домова. Зашто су тако страдали питање је на које ни до данас нема правог одговора. Услиједило је то након акције на Јелином Дубу која је била 18. октобра 1941. године. Окупатор није могао доћи до устаника, али је зато бијес искалио на недужним цивилима. Поред Раћана на Биочу стријељани родољуби са Косора, из Живковића, са Биоча и из Братоножића, укупно њих 54 којима је подигнут заједнички споменик – рекао је Насто Булатовић.
Булатовић је казао да су дуге четири ратне, али и поратне у овом селу донијеле још страдања.
– У ратним јединицама животе за слободу дала су двојица наших рођака Драго Заријин од 17 година и Лука Николинм Булатовић који је био годину старији. У логору на Забјелу након дугог мучења издахнуо је Милисав Николин, а у барском логору издахнуо је Миљан Вељов Булатовић иначе учесник битке на Јелином Дубу. Но ту није био крај нашим страдањима. Од бомби заосталим након рата погинуло је петоро наше дјеце, а троје рањено. Укупан биланс наших ратних жртава је 33. Овим жртвама треба додати, мада никада се није сазнало за њихову судбину, још тројицу наших рођака који су били припадници четничког покрета и који су одступили из нашег села. Превише је то за племе, а камоли на једно овако мало село. Но ипак ово село упркос ратним губицима успјело је да се обнови. Данас стасавају трећа и четврта генерација потомака наших прађедова и дједова и из овог села данас има успјешних младих људи академски образованих, магистара, привредника који улажу у добро овога села. Најпознатији Раћанин је наш Момир Савов Булатовић, бивши предсједник Црне Горе на чији частан рад смо бескрајно поносни – истиче Булатовић.
Протојереј Предраг Шћепановић казао је да ако као народ заборавимо жртву нећемо имати будућност.
– Дух Марка Миљанова и дух чојства и јунаштва овдје живи. Примјери чојства и јунашта исписиваће се у Кучима, а нећете ми замјерити да споменем да је на данашњи дан прије 80 година фашистички окупатор у Шумарицама стријељао неколико хиљада грађана Крагујевца и Чачка међу њима и 300 дјеце. Сјетимо се Радосава Ђуровића, професора из Бјелопавлића, којем су фашисти рекли - професоре, прођите, да не идете у тај строј који је био спреман за стријељање, а он је рекао - не, ја сам их учио како се живи, а данас ћу да их учим како се умире. У његовим Бјелопавлићима, Даниловграду и Подгорици нема његовог споменика, али спомен је његово витешко дјело - казао је Шћепановић.
Посебно емотиван тренутак био је разговор са потомцима који су на споменик донијели цвијеће, а свијеће су капале попут суза. Сенка Булатовић се присјетила јутра када је прије 80 година остала без оца и ујака.
– Ја сам једна. Имала сам брата који је умро на порођају када ми је и мајка једва остала жива. После тога се родила још једна сестра која је након двије године умрла. Онда ми је отац погинуо и неки пут кажем боље да нијесам ни ја остала. Сама сам. Једна птица не доноси љето – каже Булатовић.
Срето Булатовић је имао само пет година када је остао без оца.
– Пада киша. Стари су говорили и Бог плаче кад је нешто тешко. Сјећам се оца ми изведоше, трчи му сестра за њим и баци му кабаницу на рамена. Испратио сам га и никада га више нијесам видио. Остала сирочад. Све их мајке заједнички њивиле... – каже Срето Булатовић.