U njenom Herceg Novom dočekala je i ugostila ekipu „Dana“ riječima „prvo da nazdravimo, živjeli 100 godina, živjela sloboda“, a mi uzvratili „sto pet, pa opet“. I onda je naša partizanka Anđelija, rođena 29. maja 1925. godine u porodici Radulović u Komanima, počela da prebira po sjećanjima. Početak ratnih događaja zatekao je u brojnoj porodici koja je imala svoj lijep imetak, pekaru, kuće. Pričala je o periodu kapitaulacije Jugoslavije, pa Orjenskom bataljonu čiji je štab jedno vrijeme bio u Krivošijama, narodnom heroju Nikoli Đurkoviću koji je zajedno s ostalim komunistima učestvovao u organizovanju oružanog otpora ali raznih kurseva za omladinu.
– Onda su došli Italijani, neprijatelji naši. Pale. Ubijaju. Zapalili tri naše kuće. Djedovu, tatinu i stričevu - kaže Anđelija.
No omladina je tada kaže, bila jaka pa su odgovorili.
–Sve što smo mogli izvlačili smo dok nisu nas pohvatili Italijani. Nešto su pozatvarali, ali brzo smo izišli iz te teške situacije. Imali smo jaku organizaciju tada. Nije bilo labavo. Nego tako ti je život, položiš pa da ili ne - kaže Anđelija.
Rat je dobijao nove obrise. Italija je kapitulirala, a crnogorske gradove kontrolisale su njemačke vojne snage. Sloboda je bila blizu.
–Dio boraca iz Boke otišao je za Bosnu sa namjerom da se formira Bokeška brigada. Ali nemamo brojno stanje. Međutim, odziv je bio veliki, jaka omladina. Pošli smo na Konjsko i tu je formirana Bokeška brigada 5. oktobra 1944. godine. Dobro sam zapamtila da smo se obučavali ko nije znao da rukuje oružjem. Sve mladi momci i djevojke. Svako je dobio pušku, neko mitraljez, ovo, ono. Dva dana je bilo vježbe. I naprijed. Malo po malo silazili smo kroz Boku oslobađajući gradove - kaže ona.
Kad su kaže došli do Herceg Novog sjeća se da je posebno bila teška minobacačka paljba sa njemačkih brodova.
– Borili smo se ali ne možemo grad da osvojimo. U to došla brza pomoć, Deseta hercegovačka. Teško je bilo. Vrlo teško. Vojske je dosta izginulo, omladine i starih drugova. Onda je pristigla i Dalmatinska brigada - priča Anđelija.
Na red je došla Budva, kretali su se kaže ka njoj noću preko planina, bio je snijeg, hladno.
– Kad smo oslobodili Budvu narod izašao, a mi u stroju, ne smije niko tamo-amo, a narod donosi na tacnu neko čarape, meso, jaja kuvana. Mi kako idemo, ne smiješ se izlaziti iz stroja samo rukom staviš u torbu - kaže Anđelija.
Nakon oslobođenja Bara i Ulcinja Bokeška brigada je krenula ka Danilovgradu i Podgorici. Baka Anđelija se sjeća da je bila kiša.
– Oko Spuža je bilo preteško. Oni pucaju, grme. Kad smo krenuli na Podgoricu ne smijemo preko dana nego samo uveče akcije. Odmah smo mi odgovorili, odmah. Odmah, ako udaraju mi još više. Organizacija je bila odlična. Hrabri momci, po trideset godina i manje. Kada vičeš „ura“ vičeš kao da je od jednoga borca deset. I tako smo stvarili galamu. I oni onda bježe. U napadima na Podgoricu nijesmo imali greške, brzo je to bilo. Borbe su trajale dvije noći čini mi se. Ne znam baš sve, zaboravilo se - priča baka Anđelija.
Narod je kaže u oslobođenoj Podgorici bio jako ljubazan, oni koji su mogli i imali iz čega da izađu.
–Ako vidi da su partizani izlaze i nose ko je šta imao. E, ne možeš ti znati ko je. Ni ime, ni prezime, nego samo kako je ljubazan, nosi nešto i pomaže. Hljeba, meda, suvih smokava - priča Anđelija.
Na pitanje koliko je djevojaka bilo u partizanskim jedinicima kaže ne mnogo. Po tri u četi, ne više.
–U svakoj četi je morala biti po jedna sestra i zamjena sestre. Ako bude ranjena ili nešto, dvije su morale biti. U jednom bataljonu mora biti dvije - kaže baka Anđelija.
A na pitanje je li im bilo teže nego muškarcima kaže pa ne, jer su rukovodioci bili pažljivi.
–Kad se dijelila roba prvo se daje drugaricima ako treba pantalone ili šinjel ili nešto. Ja to znam, jer sam dobila englesku robu. To je kvalitetna roba. Šinjeli oni, debeli i sve. Kako ćeš ostati u zimskom periodu ako nemaš... - kaže baka Anđelija.
Na pitanje je li u akcijama bila u prvim borbenim redovima uslijedilo je iznenađenje odgovorom da je bila bombaš.
–A lako ti je to, voliš. Imaš ono italijanske bombe, imaš kragujevke. Pa imaš automat mali, od 15 metaka. I onda se javiš kad je akcija, nema da se plašiš. Nego ti uzmeš onu italijansku bombu, zakačiš ili kragujevku samo otvoriš onaj čep, kucneš, bljesne, gađaš... Moraš biti hrabar, ne smiješ biti kukavica. I sad čim ja hoću da bacim bombe odmah se javi njih pet, šest muškaraca. Joj, žensko da se javi pa i ja ću - priča partizanka Anđelija.
Ispričala je i priču o pogibiji brata Jova Radulovića u 21. godin, bi je skojevac, a 1941. je postao član partije i rukovodilac na terenu.
–Njega su ubili na Orahvcu kod Kotora, njih četiri narodno heroja. Imao je puno dokumenta i prvo ga rane u nogu. Uspio je da izmakne i ponovo biva ranjen. I šta će uzeo kragujevku, stavio spiskove koje je imao u tašni na grudi i aktivira bombu - kaže ona.
Na pitanje odakle dolazi toliko hrabrosti kaže - nismo vodili računa za život.
–Ili ostati ili ne ostati. I kad se zna da je neko ranjen, odmah se nosi. Ako je poginuo, moraš ga odnijeti gdje kuća blizu i zakopati i uzeti ime, prezime, datum rođenja - kaže naša sagovornica.
Baka Anđelija kaže da je dobila više ordena.
–Ja se sa tim ne hvalim, nikad ih nisam stavila i marširala sa njima. A ne, gdje ću ja to, ne volim to. Ne mogu, ono što je bilo, bilo je. Nisam bila sama - kaže ona.
Nije ni danas...
