И како сада писати о ономе што је збиља једино важно, о томе да је Никшић добио друголигаша, кад је све то остало у сенци изгреда, назови навијача Ибра.
Како год се, дакле, звало то такмичење, у коме је Ибар угостио ОФК Никшић, произвело је ето да, назови навијачи, шамарају госте. Може ли још бизарније? Можда и може.
Свеукупни навијачки испад у утакмици баража, чини целу ствар црногорскoг клупског фудбала додатно тугаљивом. Мало је још остало до очаја. Ако је још ишта остало. Невоља с фудбалом почива у томе, што је та дјелатност посве срасла са својим непосредним окружењем.
Неизмјерна енергија, а и образ, троши се на стварање атмосфере, која раздире наше друштво. Непрекидно се долива уље на ватру, тако да се пожар у којем је већ много тога сагорело шири и даље. Код нас су, заиста нездраве околности, јер се у свему виде нечији прсти. Само мала, болесна, провинцијална мржња, само стално "а шта сте ви, а ко сте ви,а шта сте ви оно нама онда". Непрестано увођење везника "али", како би се рекло: "али ви сте нама", и тако даље, и тако грђе. Провинција је у људима, и увек је ту, у позадини сваког постигнућа. Можда зато и нема радости, наон што је Никшић добио друголигаша.
Важно је да је крив неко други, увек је неко крив за наше грешке само ми нисмо, ми смо се ту задесили. Кад нисмо забринути, онда смо поносни. Кад не успијемо, онда смо самосажаљиви, сентиментални, склони дерту, онда тражимо разумијевање да разбијемо флашу, поломимо стакларију, ошамарио неке фудбалере.
На све смо спремни. Чак и да навијаче, користимо за наjприземнију пропаганду. Слуђени, параноидни свијет, овај наш у којем ево, боравимо, а можда и живимо. Овдје је ријеч и о одсуству чојства, о поразу човјека у човјеку, о тријумфу нагона над мишљу.
Нису, наиме, ови што чине, криви што не знају што чине, него управо супротно – криви су, баш зато што знају шта чине. Парадокс је храна комедије. А комедија је да, скоро па нико са оног другог пола, читај друштвено-политичког, није макар осудио "изгред" назови навијача Ибра. Да је било супротно, да се инцидент рецимо догодио у Никшићу, саопштења би стизала, стизала, и стизала. И још стижу. А фудбал је фудал, он је чистота сам по себи, па се у њега уписани механизми етичког прочишћења активирају сами од себе.
Б.Кнежевић