Pištolji, kravate, „barberi“ šalče, prijetnje batinama, eto šta biva, kada dođu oni sa viškom demokratije u sebi. Ipak, da se vratimo iz žanra groteske u realnost.  Ali, naš realnost je groteska. Nema vraćanja.

Podržavam sve manjine. Podržavam ljude, bolje reći divio sam se ljudima,  koji se sami bore protiv sistema. I želim da  vjerujem, da Nenad Brnović govori istinu. Čak mi je skoro sve isto, ispričao i jedan član Upravnog odbora. Što naravno, ne znači, da Brnović i član Upravnog odbora govore istinu. Možda taj član sanja da postane predsjednikom UO. Kalif umjesto kalifa.

Istina je jedna, ali ajde barem da pokušamo da testiramo aktere ove kaubojske priče. Ko se prepozna u ovom tekstu, taj ne govori istinu. Ko ga pročita sa osmijehom na licu, taj govori istinu.  A što se sada  tek ironično smiju, oni koji su onečistili svaku pomisao na fudbal u Crnoj Gori? A fudbal je fudbal, on je čistota sam po sebi, pa se u njega upisani mehanizmi etičkog pročišćenja aktiviraju sami od sebe. Ne bude uvijek pravde ni prava, ali na kraju uvijek bude znano ko je ko i šta je šta. Barem, u normalnim zemljama. Ako i one, uopšte više i postoje

 A što ne postaviše višecjevni bacač raketa kraj Bistrice? Pa da zjapeće cijevi bar malo konkurišu  šupljim glavama kojima je ta  ingeniozna ideja o prijetnji pištolju pala, da kažem na pamet? Odnosno, onima koja je pala ta ingeniozna ideja da izmisle  repetirani pištolj?  A vi koji sve ovo čitate i pravite se ludi, uz tradiconalno preventivnu mjeru „neće mene“, znajte da hoće, jednog dana. 

I laž za repetirani pištolj, odnosno baš repetirani pištolj, baš kao ona čuvena Čehovljeva puška,  su toliko idiotski, nemoralni i neprimerni potezi, da se ne mogu opravdati pukom beslovesnošću. Iako su očigledno takvi resursi na mininumu, ipak se morao naći neko sa bar malo soli u glavi i ingerencijama u rukama da zaustavi ovu bruku i stupidariju.  Kao da je pištolj guma za žvakanje. Pa je  nije, odnosno ipak je neko zalijepio za sto.

Trebalo je  biti duboko pomjerene pameti, bezobrazan i bezobziran, nesuvisao i neuvišavan, na kraju krajeva i teška štetočina,  pa pretiti pištoljem,  ili izmišljati  da ti je neko pretio oružjem. Ipak, da se vratimo iz žanra groteske u realnost.

Pitam, a zapravo i ne tražim odgovor. Zna ga i svaki razuman građanin kome bestijalna propaganda nije isprala mozak, koji nije stavio šake na oči i uši da ne gledaju, i ne čuju. Žive ljudi u bijedi, o, da, ali je mnogo strašnije to što bijeda stanuje u ljudima odomaćena, razbaškarena, razgaćena, kao u svom stalnom domu, u svom prirodnom staništu. Bijeda je kategorija duše. Bijeda je pojela poslednje damare naših života. Otud to i takvo ništavilo, otud odsustvo besa ili tuge. Biti bjednikom znači biti, prije svega, siromašan duhom.

To čak nije bio ni kukavičluk, kukavičluk je posledica svijesti o veličini onog što se ima dokučiti i svijesti o o sopstvenoj slabosti, ovde se radi o čistom ništavilu, o bijedi kao nemogućnosti da se bude dostojantven.

Malo je još ostalo do očaja. Ako je išta ostalo. Curi vrijeme ovom pokoljenju, a ono o sebi ne zna ništa. Koji život živimo, što su naša stremljenja, čemu se nadamo, imamo li kakvih snova? Nadlagujemo se sami sa sobom, nadgornjavamo u samoobmanama, mjerimo se u prostaštvu i prostaklucima, lažemo druge o sebi i sebe o drugima, raskerečeni između priimitivnog udvorišta i još primitivnije bahatosti.

Nemoć na jednoj i obijest na drugoj strani, vječito budženje đunte sa sitnim nutom, stalno samozavaranje i stalna improvizacija, ako ne padne kiša, gume će možda izdržati. A možda i neće. Nešto ćemo, već izmuvati. Važno je da je kriv neko drugi, uvijek je neko kriv za naše greške samo mi nismo, mi smo se tu zadesili. Samo mi govorimo  Kad nismo zabrinuti, onda smo ponosni. Kad ne uspijemo, onda smo samo samosažaljivi, sentimentalni, skloni dertu, onda tražimo razumijevanje da razbijemo flašu, polomimo staklariju, prođemo kroz crveno. Istina je uvijek jedina, ne može biti množina. Osim, naravno u Crnoj Gori.