ДПС је до формирања "апостолске Владе“ запослио готово 5000 људи. Чак је запошљавао и у установама које не постоје и до данашњега дана не раде – као на примјер домови старих у Подгорици и Никшићу. Ипак, та запослења нису предмет интересовања појединих актуелних министара, већ очигледно, само она која су се десила након промјене власти 30. августа 2020, поручио је посланик Покрета за промјене Владан Раичевић.
Како додаје, поставља се питање је ли 43. влада „реформска“ или континуитет владе Душка Марковића?
- Уочи неславног јубилеја, скоро деценије од понижавајуће поруке осионих синова тродеценијског државног врха, упућене црногорским грађанима „Један запослени, то су четири гласа,”да не помињемо још једну вулгарно-увредљиву, којом је свеукупна домаћа и међународна јавност лично чула како тадашња ДПС власт калкулише гласове и тргује душама, данас опет та иста јавност слуша, од директних актера или немуштих посматрача, намјере да се, под изговором заштите, „преузму“ државне компаније и због неконтролисаног запошљавања ваљда врате на фабричка подешавања, како не би, случајно, нико осим тридесетогодишњих пљачкаша, могао да има запослење или да води бригу о државној имовини - наглашава Раичевић.
Он наводи да тридесет година тортуре, мрака, подаништва и посрнућа земље, не смије се замаглити неспоразумима и неслагањима измедју побједничких странака, које су биле у обавези да испоруче минимум резултата за указано повјерење бирача, без обзира на политичко мијешање карата, које диктирају страни центри моћи.
- И док Европска комисија у својим Извјештајима о Црној Гори готово неизоставно тражи судски епилог афере Снимак, нова „реформска и проевропска влада“ то не помиње, већ ће, судећи по ономе што намјерава чинити, актери или њихови сарадници бити у прилици и да одлучују. Влада Душка Марковића је признала, усвајајући Извјештај о реализацији Плана оптимизације јавне управе 2018–2020 „да циљ тог плана није остварен, већ да је на централном нивоу током спровођења Плана дошло до повећања броја запослених“. У том периоду, званично се број запослених, на централном и локалном нивоу, повећао осам одсто - тврди он.
Према ријечима Раичевића, искрена заштита државног интереса била би одузимање мафији остатака црногорске привреде и враћање грађанима, односно држави.
- Када сагледамо унатраг, владајућа клика, у периоду од 45 година, није покренула ни један једини развојни пројекат, нити једну инвестицију која би обезбједила стабилан реални сектор и запослила угрожене грађане. Једина инвестиција којом су се могли похвалити јесте набавка “паметних бројила”, која опет платише грађани - додаје он.
Како је истакао, распродаја државних предузећа које је плански припремала тридесетодишња Влада, уз суштинску помоћ мафије из Привредног суда, била је дошла до свог финала, припремљеном продајом ЕПЦГ, њеном подјелом на три дијела, како би је, како истиче, преузеле фирме иза којих стоји мафија, односно функционери бивше, а сада већ и актуелне Владе.
- И кад су грађани коначно стали на страну сопствене слободе, осјећајући сигурност и повјерење у нова руководства преосталих државних фирми, побијеђени, а реахабилитовани “стручњаци,” су се сјетили струке, прозивајући на одговорност оне који су за годину више и боље урадили за интерес грађана, него поменуте штеточине за три минуле деценије - наглашава Раичевић.
Он напомиње да је дуг списак спорних стечаја у криминализованом Привредном суду који ће се, нада се, ускоро представити као једино што су умјели и знали претходници истинске грађанске власти, која је, нажалост, опет угрожена.
- И док чекамо да се јавност упозна са разлозима кашњења Закона о поријеклу имовине или са посљедицама дјеловања фамозних стручних кадрова од којих сваког мјесеца неко заврши у притвору, грађанима се сервирају извјештаји који се односе на број запослених грађана, који су на ту кору хљеба чекали више од пола живота. Како Црну Гору не би довели на прилике из времена књаза Данила, враћајући је у руке њеним рушитељима, морамо се одлучно супротставити најавама појединих министара, који шансу за финално докусуривање државних ресурса виде управо у народној неслози, проузрокованој политичком неозбиљњошћу оних који су морали и били у обавези да грађанско повјерење оправдају. Једно се ипак мора признати, све смо видјели, па и слободу. Само се још на правду чека - закључује он.
