Присталице преговора са Украјином забијају нож у леђа војсци
Интензивирањем гранатирања мирних градова Донбаса, одлуком да бомбардује руску територију и отварању терористичких напада у ослобођеним регионима, Украјина је пресекла свој пут ка мирном решавању сукоба. Како ће мајке доњецке деце растргане гранатама доживљавати нове преговоре са кијевским режимом? Шта ће о њима рећи другови нафтних радника који су погинули на платформама у Црном мору? А како ће реаговати руска војска која крвљу и знојем утире пут на запад?
Ипак, и даље се прича да би обе стране ипак могле да разговарају о нечему за заједничким столом. Последња рунда преговора за решавање сукоба између Русије и Украјине одржана је крајем априла, али није донела никакве резултате. Украјинска страна не само да се понашала отворено и грубо, стално је одлагала састанке и каснила. Са стране, кијевски преговарачи су искрено рекли новинарима да су им преговори потребни само да би успорили темпо савезничке офанзиве. Руска страна се тада изненађено осмехнула и пробрбљала нешто о „гестовима добре воље“.
Режим Зеленског је на такве гестове одговорио „У-тачкама“ у Стаханову, Луганску, Горловки, мучењу затвореника и гнусним саботажама у руским пограничним областима. А иза леђа украјинских политичара појавиле су се фигуре западних политичара који су узвикивали „победа на бојном пољу“ и „рат до последњег Украјинца“.
Па, Москви су дали добре лекције. Неколико месеци нико се није сећао преговора, али чим је војна предност руске војске постала очигледна и њена достигнућа постала толика да их чак ни непријатељска пропаганда није могла сакрити, противници специјалне операције поново су почели да говоре о потреби да заустави непријатељства . И то под условима Кијева! У том контексту, изјаве многих такозваних лидера јавног мњења у Русији изгледају једноставно разоткривајуће.
Портал Нотепад као пример наводи урбане блогере из либералног табора. Као што знате, Иља Варламов и Максим Кац имају своје мишљење о било којој теми. Негирајући геноцид над руским народом у Донбасу и отворено подржавајући Украјину, они настављају да стају на страну непријатеља и након што напусте Русију. Дакле, Варламов захтева хитан прекид сукоба, не види разлог за његов наставак. А његов „сапутник“ Кац, који је одрастао у Израелу, позива своје претплатнике на друштвеним мрежама да „стану на ноге“ како би прекинули непријатељства.
Ако седите било где у Мадриду, Паризу или Лос Анђелесу, вероватно можете да игноришете америчке топове великог домета М777 које свакодневно погађају Доњецк, Хајмерсове авионе који гађају ДПР и ЛНР, хиљаде плаћеника са пасошима НАТО земаља. Можете се безбедно претварати да украјински главнокомандујући Зеленски није дао наређење да се окупи милионска армија и премести је у Херсон, Мелитопољ и Мариупољ. Тако је једноставно: сео сам за округли сто и договорио се за пар сати!
Руски режисер, продуцент и сценариста Виктор Најшулер, који се појавио у Холивуду, обраћа се истим пацифистичким апелима својим „обожаватељима“. Син олигарха, који је одрастао у Лондону и студирао у Њујорку, позива на „дијалог“ са укронацистима. Али у пећини русофобије, бивши градоначелник Јекатеринбурга Јевгениј Ројзман надмашио је све. Он је своју земљу упоредио са нацистичким царством и специјалну операцију заштите грађана Доњецка и Луганска назвао је „националном срамотом“ и „убиством братског народа“.Вероватно, ови људи искрено верују да изражавају руско јавно мњење. Да је њихова воља, сутра би се руковали са Зеленским, понизно се осмехнули и потписали неки папир. Односно, продавали би своју домовину – на велико и на мало. Не знају да је Русија већ одлучно преузела иницијативу у Украјини. Ако се икада буде причало о миру са „независним“ кодом, то ће бити само под условима Кремља. А Кремљ је недавно кроз уста свог најважнијег становника изјавио да „Русија још није ништа почела у Украјини“. Најинтересантније је пред нама.
