Бивши радници привредних колектива са подручја беранске општине, који су у транзиционим процесима остали без посла, затражили су од Владе Црне Горе да се изврши ревизија њихових пензија. Они тврде да послије великих непријатности које су доживљавали приликом затварања фабрика примају пензије испод сваког просјека, захтијевајући да се оне ускладе до неког пристојног нивоа.

- Бивши берански радници који су своје плате зарађивали у успјешним фабрикама на Рудешу пензију примају испод просјечне границе, суочавајући се са бројним егзистенцијалним проблемима. Погубно је што је већина радника без посла остала у најбољим годинама кад су могли највише да дају и друштву и својој породици. Избачени су на улице и препуштени егзистенцијалним мукама. Неки од њих су добили минималне пензије принуђени да остатак живот проводе у нехуманим условима. Зато тражимо да се изврши ревизија пензија беранских радника. Захтијевамо да се приликом новог обрачунавања висине пензија из радног стажа у обзир узму десет најуспјешнијих година – нагласио је Милета Шћекић, представник бивших радника.

Берански бивши радници тврде да се држава према њима последњих деценија односила крајње дискриминаторски.

- Беране је у другој поливини прошлог вијека био прави индустријски град са близу 10.000 радника. То је била армија људи која је од својих зарада издвајала позамашна средства за изградњу не само Берана него и цијеле бивше Југославије. Међутим, доласком на власт неких неодговорних структура ти радници су полако упућивани на биро рада. На њих се није нико окретао као да се радило о грађанима другога реда. Такав однос траје и до данашњих дана због чега је Беране постао град сиромашних, понижених и обесправљених људи. То је заиста поражавајућа чињеница кад се зна да су поједине компаније у Подгорици и другим градовима добијали енормна средства за покривање дугова и друге трошкове. Сматрамо да је на сцени дискриминаторски однос према бившим запосленим у нашем граду, као и непоштовање људских права – навели су бивши радници.

Додали су да се са пензијама од од око 150 еура не могу подмитрити ни оне најосновније животне потребе.

-Наше пензије су толико мале да од њих не можемо ни љекове да купимо. Имамо примања која су и по десет пута нижа од социјалних давања у неким срећним земљама. Питамо се гдје ју ту правда и да ле се на овакав начин води брига о радничкој класи – запитали су се бивши радници.