Вукосав Дамјановић из Пиве, учесник је Народноослободилачког рата (НОР) од 1943-1945. године, а и неуморни радник никшићке Жељезаре гдје је зарадио и пензију.
Примакао се стотој години живота. Вијек од када је рођен нада се да ће прославити у јануару наредне године, када очекује да ће се окупити његови потомци, дјеца, дванаесторо унучади и четрнаесторо праунучади.
– Слаб сам, не ваља посао код мене више ништа. Нога ме боли, простата ослабила, а више и не излазим ван стана, не могу степеницама. Ипак, попити још увијек могу, најомиљенији ми је вињак, најбоље пиће и увијек ми је то прво ујутро кад се пробудим, каже старина, док с чашицом омиљеног напитка поздравља екипу "Дана".
Након рата настанио се у Никшићу гдје је, такође са Пивљанком и учесницом НОР-а, Великом, која је одавно почивша, оформио породицу. Изродили су шесторо дјеце, од којих је сада петоро живих. С муком се присјећа живота у родној Пиви, гдје су фашисти 1943. године оставили пустош, попалили села, а мјештане побили. Села су, каже, постала костурнице, а он се пуком срећом спасио. Из села Буковац, гдје су му остали родитељи, отишао је код сестре у Штедим код Никшића да на пазару прода јагње.
– У повратку сретнем комшије, питају ме куда ћу. Кажем кући, а они мени рекоше да немам гдје, немам више куће, спаљена је. Мајку са још двије-три жене фашисти су ухватили и затворили у једну шталу и ту убили, оца са још 20-30 мјештана покупили и повели више села. Тамо их је чекала припремљена рупа, пуцали су у њих и бацили их у рупу. Ту су и данас. Убијени су ми и стриц и његова цијела фамилија, жена и троје дјеце. Моју и све остале куће и објекте у селу су запалили, читав живот ми је тог дана нестао, претворио се у пепео. Остало се живо, а боље би за мене било да нисам, прича Дамјановић.
Током Пете непријатељске офанзиве на подручју Пиве окупатор је од 6. до 12. јуна 1943. године звјерски убио око 1.300 невиних мјештана. Само у Долима за непун сат злогласна "Принц Еуген" дивизија убила је 522 житеља, међу којима је било и 109 дјеце. У Буковцу је побијено све, више од 200 чланова породице Благојевић, спаљене су куће, штале и у њима измрцварена тијела убијених мјештана, дјеце, жена, стараца. Са згаришта Вукосав је отишао у партизане, а након рата на рад у Никшић. Прво запослење му је било на Глави Зете гдје се градила Хидроелектрана "Перућица".
– Онда сам прешао у Жељезару гдје сам радио све, по потреби. Ту сам се пензионисао и од тада не мрдам, каже Дамјановић.
Дјеца га обилазе, а у последње три године с њим је син Славко који му помаже, мада дјед још увијек може, како истиче, "око себе".
– Здрав је и покретан. Сам се облачи, пресвлачи, пође до купатила, изађе на балкон. Таблете не пије, а приликом једног прегледа докторка му је рекла да су му срце и притисак као у пилота. Чим устане, попије чашицу-двије вињака, тако и увече. Недавно сам га водио у Пиву, да посјети завичај, истакао је Славко Дамјановић, који је у име породице екипу "Дана" позвао на прославу очевог стотог рођендана.
Зидове у дому Дамјановића красе старе фотографије, али и споменице које су добили Вукосав и његова почивша супруга као учесници НОР-а. Ту је и споменица за његове страдале родитеље, Јакшу и Марију Дамјановић.
