– Инспекцијски надзор мора бити другачији, неопходна је већа конторла, да не долазимо у ситуацију да је локалитет ископан и девастиран. Нема контроле ни оних који имају детектор, ко врши та истраживања, не покреће се поступак против тих лица. Држава мора да спријечи да се неповратно губе културна добра. По закону промет археолошким насљеђем је забрањен. И то је у цијелој Европи тако и ми смо то прихватили. Али, ко то контролише – запитао се Лутовац.
Као грешку у закону која кочи заштитна истраживања Лутовац види и то што је правним актом регулисано да та истраживања финансира држава.
– Свугдје у Европи финансирање заштитних истраживања сноси инвеститор, онај који је заинтересован за одређену парцелу, а на којој постоје археолошки остаци или се сумња да постоји археолошки локалитет – каже Лутовац.
Он додаје да је савремена археологија у свијету заснована управо на заштитним истраживањима.
Напомиње и да је битно да археолози, установе, институције сниме чак и могуће археолошке локалитете и да се то унесе у књиге, у катастар с оптерећењем да је то културно добро.
– Кад се појави одговарајући инвеститор, као што је рецимо случај са Рудником Брсково, енглеска фирма која хоће да развија рудник, већ их је звала, као и кооперанте, да процијене културна добра и да виде како да се то ријеши да би могли да раде. Међутим, код нас инвеститори то представљају као да се археолошким истраживањима кочи економски развој, а што није тачно. Археолози прије свега чекају велике инвеститоре, како би преко њих обезбиједили средства за велика истраживања – објаснио је Лутовац.
Археолог додаје да је немогуће да на ауто-путу који се ради у Црној Гори, није било археолошких локалитета и културних добара. Сматра и да се избјегла добро позната европска пракса да прије него почну велики радови, инвеститор сачека да се рекогнисцира простор, односно да се попишу могући археолошки локалитети и културна добра, и да те послове треба да финансира инвеститор.
– У овом случају је Влада инвеститор и пројектант би морао да покушава трасом да избјегне најзначајнија културна добра, а она која не може да избјегне, мора да плати да се археолошки истраже и заштите – упозорава Лутовац.
Проблема приликом истраживања немају кад се већ нађу на терену, јер су по Закону о заштити културног насљеђа дужни да обезбиједе сагласност имаоца или држаоца културног добра. Такође, Закон о заштити културних добара из 2010. године, додаје Лутовац, у потпуности је регулисао законско питање археолошких истраживања - од подношења захтјева, добијања дозволе, сагласности, обезбјеђивања финансијских средстава, и усаглашен је са европском Конвенцијом о заштити археолошког насљеђа из Ла Валете (1992).
– Без обзира што је Закон усаглашен, временом се показало да има недостатке који на неки начин коче заштитна археолошка истраживања - каже Лутовац, истичући као проблематичан члан 122.
– Конвенција о заштити археолошког насљеђа изричито тражи да постоји археолог с лиценцом за самостално вођење археолошких истраживања на терену. На основу те индивидуалне лиценце и установе добијају лиценцу да могу вршити археолошка истраживања. Лиценца је уведена да би све јавне установе и предузећа која се баве овом дјелатношћу биле конкурентне, односно требало би на конкурсу да пролазе најбоља рјешења и најбоље изведени радови. Но, промакао је овај Члан 122, који је рецидив старог закона. Односно, републичке институције могу да раде ове радове, и њима су 100 посто обезбијеђена средства, а ово остало можемо ми. Е, не може, то је лоше. Јер, лиценца онда губи своју вриједност – каже Лутовац, истичући да се на тај начин увијек неко потенцира. Он додаје и да у појединим зонама теже обезбјеђују радну снагу, нарочито када оду на даље дестинације, а у близини нема насељених мјеста, па ни младих људи који би учествовали у ископавањима – каже археолог Предраг Лутовац.
Он је једини археолог на подручју Берана, Бијелoг Поља и Петњице који ради истраживања и та чињеница донекле ограничава обим посла. Очекује да ће му се ускоро придружити двојица, тројица млађих колега.