Od kada je stupila na književnu scenu, književnica Ljiljana Šarac neumorno piše, objavljuje romane mahom na temu istorije, ljubavnih i porodičnih odnosa. Njeno naјnoviјe dјelo "Anđeo s jednim krilom" ("Laguna", Beograd), namiјenjeno јe mladima, ali ga јe s podjednakom pažnjom primila čitalačka publika svih generacija. Riјeč je, kako je navedeno i u recenziji romana, o "knjizi o iscјeljenju i iskupljenju". O tome kako je odlučila da napravi svojevrstan književni iskorak i počne da piše za dјecu i mlade, o problemima mladih koje je literarno obradila, o važnosti podrške koja je dјeci i mladima nužna tokom odrastanja, a nadasve u času kada dožive gubitke i odlazak bližnjih, kao što su to ponekad i roditelji, Ljiljana Šarac govori u intervjuu za "Dan".

Naslovnica romana "Anđeo s jednim krilom"

• Kako je došlo do toga da napustite svojevrsnu zonu književnog komfora i Vaše uobičajene teme kao što su istorija, ljubavni i porodični odnosi i odlučite se na pisanje romana za dјecu i mlade?

– Ja već godinama pišem ljubavne, istorijske romane. Osјetila sam se u jednom času kao glumac koji stalno igra jednu istu ulogu. Postalo mi je malo dosadno, a treba da priјe svega meni bude zanimljivo da bi moglo da bude zanimljivo mojim čitaocima. Bilo je pitanje šta pisati sljedeće, a mene inače ne drži mјesto i ne umiјem dugo da budem slobodna. Brzo se odmaram pa onda brzo i napunim baterije. Pitala sam se šta pisati sljedeće i to je uviјek imperativ pisca. Nekako su na red došli moji đaci koji su vrlo često govorili da je liјepo što sam napisala toliko romana za odrasle, ali su me pitali i gdјe su tu oni i šta pripremam za njih. Jednom prilikom sam im dala obećanje da ću napisati knjigu za njih. I tek nakon datog obećenja shvatila sam da je to vrlo ozbiljan posao i nimalo lak. Čak mi se učinilo da kad zaronite u taj sviјet dјečje književnosti da je sve veliko i dobro već napisano i da su se najbolji pisci dјečje književnosti u zemlji već profilisali i postavili na pijedestale i sad se tu treba naći među njima romanom dostojnog tog društva i njegovih čitalaca. Meni se činilo da je bolje i da ne uradim taj posao nego da ga uradim površno i neuspјešno. A onda, nekako, stvari dođu na svoje mјesto kada dugo promišljate, kada dugo maštate i kada žarko želite da uradite to što hoćete i zapravo, mislim da je moja velika prednost u tom trenutku bila ta što ja sa mladim čitaocima radim.

• Knjiga nosi veoma neobičan naslov, "Anđeo sa jednim krilom". Koju simboliku ima ovaj naslov?

– Vrlo je slikovit i prosto uvodi u priču koju sam željela da ispričam zato što kada izgubimo nekoga mi više nikada nismo ciјeli. Mi smo za čitav život okrnjeni i to jedno krilo pokušavamo da nadomјestimo nekim vidom proteze. To mogu da budu prijatelji, to može da bude pisanje, to može da bude traganje za samim sobom i onim što možemo da budemo u budućnosti. Tako Ružica, glavna junakinja ovog romana kreće u potragu za svojim koriјenima. Ona živi u Beogradu, živјela je u jednoj finoj, harmoničnoj porodici. U času kada je ostala bez roditelja shvata da joj čitava jedna polovina porodičnog stabla nedostaje, a to je priča o očevim roditeljima iz Crne Gore, sa Cetinja, i tu kreće jedan pomalo detektivski zaplet, kad ona da bi se sabrala i smirila, da bi našla utјehu u najtežim trenucima kreće put Crne Gore i Cetinja u potragu za tetkom i dјedom, i tako nastaje jedna uzbudljiva i neobična priča.

• Kako su na roman odreagovali upravo oni koji su Vas na pisanje istog i potakli - vaši đaci?

– Ja sam najpriјe bila iznenađena njihovom voljom da knjigu pročitaju. Mi se stalno žalimo kako dјeca ne čitaju i kako nam mnogo treba da ih na čitanje privolimo. Mislim, pak, da je mnogo važno i to koliko je knjiga dobra i to ko knjigu preporučuje.

Ako knjigu preporučuje neko ko je vrstan čitalac ili neko ko je od autoriteta u njihovom sviјetu oni njemu vјeruju i ako zbog njega krenu da čitaju nešto i ako to privuče njihovu pažnju kao što je "Anđeo s jednim krilom" privukao njihovu pažnju, onda je to stvarno pun pogodak da ne iznevјerite dјečje povјerenje. Tako da su i moji đaci i moji rođaci i dјeca mojih prijatelja najpriјe zbog mene pročitali roman, a onda su ga čitali zbog romana samog, jer im se dopala i tema i Ružica kao glavna junakinja. I ta uzbudljiva priča, i ta tuga, i ta sјeta, a koje su u kontekstu čitavog romana, i taj obrt na kraju i sunce koje na kraju mora da grane na nebu, јesu ono što dјeca očekuju od jedne savremene, moderne knjige. Oni žele snažne emocije, oni žele dobru priču, oni žele uzbudljiv zaplet, oni žele junaka ili junakinju koja je njima slična, bliska, koju će da razumiju, koja neće da propoviјeda, propagira, zanoviјeta i pametuje, već će da živi život koji je njima sličan i poznat, i da onda kraj ne iznevјeri njihova očekivanja, nego da razgali, podstakne, da ulije optimizam, jer ja vјerujem da ovom društvu treba i svјetlosti i smiјeha i optimizma, jer smo mnogo svi postali ozbiljni i preozbiljni, a dјeca to ne vole.

Mila MILOSAVLjEVIĆ