Bela Tar (1955), koji je rođen u Pečuju, a umro u Budimpešti, bio je jedan od najpoznatijih mađarskih filmskih reditelja današnjice. Njegova bogata karijera kretala se od socrealizma prvih filmova, preko mračnijih filozofskih tema i odmicanja od realizma ka metafizičkom, kroz vizije savremenog društva i budućnosti sa apokaliptičnim podtonovima. Njegove filmove odlikuje izrazita likovnost i dugi kadrovi. Najpoznatiji filmovi su: "Sotonski tango", "Torinski konj", "Verkmajsterove harmonije", "Autsajder", "Magbet", "Ljudi iz predgrađa", "Almanah jeseni". Tar je 2017. godine gostovao u Podgorici, gdje je u KIC "Budo Tomović" bio prikazan njegov film "Verkmajsterove harmonije", u okviru festivala BAFF. Nakon projekcije, bio je održan razgovor s Tarom koji je moderirao Vuk Perović.

Tar je bio izuzetan filmski stvaralac, ali i snažna umjetnička i politička ličnost čiji je uticaj prevazilazio granice kinematografije.

"Sva­ki film je pri­ča za se­be", rekao je tada Be­la Tar, iza koga je već tada stajal karijera duga 40 go­di­na.

Sce­na­rio, tekst je za nje­ga bio sa­mo pred­lo­žak, od ko­jeg kre­će, ali da ne zna ku­da će ga to od­ve­sti, objasnio je tada Tar. Sce­na­rio mu čak do­da­je i ni­je po­tre­ban, po­treb­na mu je in­spi­ra­ci­ja, ne­što što će ga do­dir­nu­ti i po­kre­nu­ti, bez ob­zi­ra da li je ri­ječ o do­ga­đa­ju, stvar­nom čo­vje­ku ili iz­mi­šlje­nom li­ku ne­kog ro­ma­na.

– Sce­na­rio su sa­mo ri­je­či, i one vam ne­će mno­go po­mo­ći. Mo­ra­te ima­ti stvar­ne lju­de pred so­bom i kre­i­ra­ti si­tu­a­ci­je, ko­je su re­al­ne u ne­kom re­al­nom pro­sto­ru. I to je do­volj­no za sni­ma­nje fil­ma – govorio je Tar.

Tar i Vuk Perović

-SRDJAN_BOLJEVIC

Po­zna­ti ma­đar­ski film­ski stva­ra­lac je re­kao da sni­ma frejm po frejm, i ta­ko do­đe do kra­ja, to jest sni­mi film. Trideset go­di­na ra­dio je sa istim di­rek­to­rom fo­to­gra­fi­je, jer ga je on, ka­ko je rekao, od­lič­no ra­zu­mio. Ka­da je u pi­ta­nju iz­bor glu­ma­ca na pr­vom mje­stu ga je in­te­re­sova ka­rak­ter čo­vje­ka. Ne pra­vi raz­li­ku da li je pred njim Til­da Svin­ton ili ne­ki na­tur­ščik - bit­na mu je lič­nost glum­ca.

– Glum­ci­ma ka­žem - ne glu­mi, bu­di to što je­si – ka­zao je Tar tada, ob­ja­šnja­va­ju­ći da je to bit­no jer je on svo­jim fil­mo­vi­ma po­ku­ša­vao da kre­i­ra re­al­ne si­tu­a­ci­je s ko­ji­ma se čo­vjek su­sre­će, u ko­ji­ma čo­vjek sa­mo je­ste, i ko­je ni­su kre­i­ra­ne u ne­kom sce­na­ri­ju.

Kao mlad iz­ja­vlji­vao je da svo­jim fil­mo­vi­ma že­li pro­mi­je­ni­ti svi­jet. No, od tog sta­va Be­la Tar napra­vio je ot­klon, kako je tada rekao.

– Ta­ko sam go­vo­rio sa 22 go­di­ne. Mi­slio sam da je mo­gu­će raz­ri­je­ši­ti pro­ble­me ko­ji nas okru­žu­ju fil­mo­vi­ma, uka­za­ti na njih. No s vre­me­nom, uvi­dio sam da je to ko­smič­ko pi­ta­nje. Uvi­dio sam da ne mo­gu mi­je­nja­ti svi­jet fil­mo­vi­ma, mo­rao sam od­u­sta­ti – rekao je Tar, do­da­ju­ći da se na­da da su nje­go­vi fil­mo­vi ipak ma­lo uti­ca­li na pro­mje­nu. 

– Svi­jet po­ne­kad ra­zu­mi­jem, po­ne­kad ne, ali ga ne osu­đu­jem, jer ne znam što je is­prav­no. Ru­žne stva­ri me ras­tu­žu­ju, po­vre­đu­ju, a li­je­pe usre­ću­ju, kao i sva­kog od vas. Ali, moj po­sao kao film­skog stva­ra­o­ca je da te stva­ri ar­ti­ku­li­šem – govorio je Tar.

Mla­dim ko­le­ga­ma je tada po­ru­čio:

Tar u KIC "Budo Tomović"

-SRDJAN_BOLJEVIC

– Sni­maj­te, sni­maj­te, sni­maj­te… ne­moj­te se oprav­da­va­ti da ne­ma­te nov­ca za film. Da sam ta­ko raz­mi­šljao ne bih do­sad sni­mio ni moj pr­vi film. Sni­maj­te i ne slu­šaj­te što vam go­vo­re, oslu­škuj­te ži­vot, kr­ši­te pra­vi­la, bu­di­te bi­je­sni, bu­di­te svo­ji – ka­že Be­la Tar.

Jer, ka­ko je istakao po­zna­ti re­di­telj, isto­ri­ja umjet­no­sti je isto­ri­ja kr­še­nja po­sto­je­ćih pra­vi­la.

"Uko­li­ko se ne kr­še pra­vi­la, po­sta­će­te do­sad­ni kon­for­mi­sta", is­ti­če Be­la Tar.

Film se da­nas mo­že sni­mi­ti i mo­bil­nim te­le­fo­nom. Ipak, do­dao je on, još uvi­jek pre­fe­ri­ra film­sku tra­ku od 35mm, jer sma­tra da još ni­je­smo uspje­li kao lju­di da kre­i­ra­mo auten­tič­ne, pre­po­zna­tlji­ve iz­ra­ze kroz di­gi­tal­ne teh­ni­ke kao no­vi vi­zu­el­ni je­zik. Na­rav­no, za­klju­čio je Tar, ne od­ba­cu­ju­ći mo­guć­nost da će se i to de­si­ti.