Crnogorska publika imala je prošlog ljeta priliku da se druži s režiserom, scenaristom i producentom Darkom Lungulovom u Podgorici i da pogleda njegov više nego interesantan dokumentarac o YU grupi, bendu koji je nadživio zemlju po kojoj nosi ime. Lungulov je bio gost podgoričkog Anderhil festivala, a publici se predstavio filmom "YU grupa - Trenutak sna", u vantakmičarskom programu. Nakon toga, ovaj film Lungulova, režisera koji jednako njeguje igrane i dokumentarne filmove, prikazan je u cijeloj Crnoj Gori zahvaljujući saradnji festivala s centrima za kulturu i crnogorskom Mrežom kinoprikazivača.
– Ovaj film o YU grupi je priča o tri zajednice - o porodici, o državi koja se usput raspala i o rok bendu. Te tri priče, tri zajednice, prepliću se u mom filmu, jedna drugu nadopunjuju i komentarišu. Moglo bi da se kaže i da je muzički film, jer ga ne bi bilo da nije bilo muzičke priče, ali je i mnogo više od toga - kaže Lungulov za "Dan".
• Možemo li reći da ovaj film dokazuje čar dokumentarca? Da li biste možda snimili igrani film o YU grupi?
– Dobro je pitanje. I neke kolege su me isto pitale, pošto je priča dosta luda. Ovo jeste velika priča, ali je i intimna i drugačija, tako da mislim da je ovo ipak primjerenije. Jer oni su se ipak i razotkrili intimno. Ujedno, priča je i na nekom većem planu, priča o nekom istorijskom događanju. Sedam godina sam ga snimao, što je dosta, i svašta se izdešavalo, a sad je već osma, deveta godina, i dalje ipak živim sa filmom, pošto ide po festivalima, i to jeste čar dokumentarca.
• Kod nas se i igrani filmovi dugo snimaju?
– Pa dugo se spremaju. Moj naredni film biće igrani, a ja sad već ulazim u petu godinu tog spremanja za snimanje. Kada dođe do snimanja to je onda lako.
• Možete li nam nešto otkriti o njemu?
– To je autobiografska priča, bazirana na mom djetinjstvu. Radni naslov, a vjerovatno će ostati i zvanični, jeste "1970." Ujedno, i dešava se te godine, kada je dječak, koji je pred pubertetom, ostavljen na selu kod babe i dede. On misli da je tamo ostavljen tokom ljetnjeg raspusta, a u stvari je ostavljen na duže vrijeme, jer mu se roditelji razvode. U to vrijeme je razvod bio jako kompleksan, i često se dešavalo da su roditelji djecu, da bi imala stabilnost, ostavljali kod babe i dede. Kad on to otkrije, bježi sa jednom devojkom i priključuje se protestu u Beogradu protiv dolaska Ričarda Niksona, američkog predsjednika, a koji se stvarno desio te godine. Biće i arhivskih snimaka, tako da će film biti mješavina igranog i dokumentarnog. To je neka gorko-slatka priča o odrastanju u tom vremenu.
• Smijemo li reći - još jedan film koji je povezan sa Amerikom? Zašto opet Amerika?
– Nije u početku bio povezan s Amerikom, nekako sam tu vezu naknadno shvatio. Počeo sam pisati scenario kada sam prvi put, poslije 35 ili možda 40 godina, otišao u to selo gdje sam provodio ljetnje raspuste. I moja emocija, i emocija tog mjesta, potpuno me iznenadila. I onda sam sjeo i napisao sva ta osjećanja i iz toga je izašla ova priča, jer su mi se neke slike vratile. A onda sam nekako uvidio i taj stvarni događaj da Ričard Nikson dolazi 30. septembra 1970, tri dana, u posjetu Jugoslaviji, Beogradu...
• U čemu je tajna uspjeha američkih filmova bez obzira da li su autorski ili su neki holivudski filmovi, blokbasteri?
– Mislim da je tajna u tome što se jako puno insistira na jednom vrlo jasnom, pa ponekada pretjerano jasnom pričanju priče. I to je prijemčivo za publiku - da je priča potpuno objašnjena i da se potpuno drži. Nema puno razmišljanja. Sebe ponekad hvatam da sam naviknut na to preobjašnjavanje, i onda mi to ponekad jako zasmeta, pa mi trebaju evropski ili azijski filmovi gdje gledalac više učestvuje i mora malo da interpretira. Amerikanci stvarno rade na tome da priča bude kristalno jasna, da sve ima svoj uzrok, početak, kraj. Zbog toga su i komercijalno uspješni, čak se i nezavisni filmovi rijetko upuštaju u neke eksperimente kako ispričati priču, nego i oni budu jasni, razumijemo sve zašto koji junak radi.
• Što Vam je u procesu rada najteže, a što najjednostavnije?
– Moram da pomenem pare, jer je najteže to čekanje. Sad već ulazim u petu godinu razvijanja mog igranog filma. Posjeta tom selu, odnosno scenario, čini mi se da sam napisao prije Kovida, 2019. Znači, ideja je tad počela. A ja ću ga, ako sve bude u redu, snimati 2025. Znači, to čekanje je nekako teško.
• Da li je čekanje deprimirajuće?
– Moraš da budeš kao maratonac, da si stalno šest godina ubijeđen da ćeš to da uradiš, da držiš tu vatru, da održavaš entuzijazam. A nekad, zbog svih ostalih stvari, ti zaboraviš malo priču, ono zašto si krenuo, i šta je bitno. Tako da je to teško. A teško je i čekanje kad se film završi, onda čekamo da li ćemo ući ili nećemo ući u neki bitan festival. I to je agonija, nekad, jer oni javljaju, evo, ušao si u uži izbor, pa u najuži, i onda na kraju ništa. To je baš iscrpljujuće, jer kad si već završio sve, i jedva čekaš da pokažeš film, desi se nekim autorima da ta agonija jako dugo traje. I to je možda još i gore čekanje, jer onda već možeš i da gubiš nadu, i dođe ti da ga pustiš bilo gdje.
• A šta je lako?
– Znate kako kaže engleska poslovica - "Ništa nije lako sem odustajanje". Odustati je lako. Ali, ja volim snimanje, svaki snimajući dan je nešto posebno, onda znaš zašto si se mučio. To je dar, jer si bukvalno tih 12 sati u tom svijetu, i to je neko stanje predivno. Onda tvoja vizija dolazi i oživljava, i ako imaš neke probleme ti ih u tom trenutku ne osjećaš, ne razmišljaš, ti si samo u tome. To je čarobno. Mi počinjemo nekad snimanje u 4 ili u 3, ali to nije problem, ja jedva čekam da se u 4 probudim. Stvarno, volio bih da imam do kraja života što više snimajućih dana.
