U intervjuu za "Dan", Bojović je svojevremeno istakao koliko je bio vezan za Crnu Goru.

– Pod­go­ri­ce i Nik­ši­ća, gra­do­va u ko­ji­ma sam ži­vio i ra­dio, u mo­jim ko­ma­di­ma ima ko­li­ko i Gornje Zmi­ni­ce po­red Zmi­nič­kog je­ze­ra na Dur­mi­to­ru, oda­kle su Bo­jo­vi­ći i Lju­bo­tinja kod Ce­tinja oda­kle su Lu­bar­de, mo­ja uj­če­vi­na gdje sam pro­veo ve­li­ki dio svog dje­tinj­stva i što je pre­sud­no uti­ca­lo na for­mi­ranje i mo­je lič­no­sti i sop­stve­nog autor­skog sti­la. Če­ti­nar­ska br­da s jed­ne stra­ne i krš Cr­ne Go­re s dru­ge, uči­ni­li su da dram­ski su­kob po­sta­ne osno­va mog ra­da, uči­ni­li su da za se­be če­sto u ša­li ka­žem da sam di­je­te iz "mje­šo­vi­tog bra­ka": otac mi je sa Ža­blja­ka a maj­ka sa Ce­tinja. Ko­li­ko je kr­še­vi­tih br­da u Lu­bar­di­nim sli­ka­ma, ko­li­ko je Cr­ne Go­re u "Gu­sla­ru" i "Za­kla­nom jagnje­tu" i ko­li­ko je upra­vo to što je sa­mo i ka­rak­te­ri­stič­no na­še, op­čini­lo svi­jet do te mje­re da na kon­kur­si­ma bu­de is­pred Pi­ka­sa i Ša­ga­la? Umjet­nost je ka­ko ka­že Vik­tor Igo (re)kre­a­tiv­ni svi­jet dje­tinj­stva. Gdje god da ode­mo, šta god da ra­di­mo, za­vi­čaj no­si­mo sa so­bom a in­spi­ra­ci­ju za svo­ja dje­la, sva­ka­ko cr­pi­mo iz dje­tinj­stva - govorio je Bojović.

Bojović nam je tom prilikom rekao i da na pi­tanje šta umjet­ni­ke po­kre­će, od­go­vor ni­je ni ma­lo jed­no­sta­van.

– Svo­je­vre­me­no mi je Alek­san­dar Po­po­vić re­kao: "Znaš, ne­će ti u po­zo­ri­štu uvek bi­ti le­po, ali ni­kad ti ne­će bi­ti do­sad­no" i bio je u pra­vu. Eto, i to bi mo­gao bi­ti je­dan od od­go­vo­ra. S dru­ge stra­ne, umjet­nost nam po­ma­že da sa­ču­va­mo onaj naj­bo­lji dio svo­je lič­no­sti, da sa­ču­va­mo di­je­te u se­bi. Za­to umjet­ni­ci i u po­znim go­di­na­ma umi­ru mla­di - rekao je Bojović. Osvrnuo se tada i na prilike za rad u pozorištima.

– Jo­van Ći­ri­lov je, po mo­jem mi­šljenju, dao naj­bo­lji od­go­vor na to pi­tanje: "U po­zo­ri­štu je uvek bi­lo `nikad gore` ali uvek na raz­li­čit na­čin". Jed­nom od pr­vih po­zo­ri­šnih pra­vi­la me na­u­čio moj po­koj­ni đed Jo­van ko­ji je imao če­ti­ri raz­re­da osnov­ne ško­le: "Kad naj­manje imaš pa­ra, ma­ži br­ko­ve vo­skom da iz­gle­da da si jeo med". Eto, ta­ko se u po­zo­ri­štu ra­di od kad "znam za se­be", što bi opet u mom kra­ju re­kli - govorio je Bojović.