Knjiga "Bajke - Prvih sedam" (Laguna, Beograd) Uroša Petrovića odmah nakon izlaska postala je regionalni bestseler i proglašena je za najbolju knjigu iz oblasti književnosti za dјecu na Novosadskom sajmu knjiga 2023. godine.
Naš sagovornik, koji posliјe više od dvadeset napisanih knjiga danas slovi za jednog od najpopularnijih pisaca za dјecu na ovim prostorima piše knjige koje pomјeraju granice u savremenoj srpskoj književnosti za dјecu i mlade. Počev od zbirki priča – mozgalica i romana u zagonetkama do fantastičnih pripoviјesti, dјela ovog autora jesu originalne pustolovine koje nagrađuju čitaoce. Razmrdavanje vijuga, susret sa čudesnim, neobičnim, ali i zastrašujućim, raskošna mašta i osobeni humor u njegovim knjigama, sve više postaju omiljenim štivom i za odrasle. Umiјe da kaže: "Može se odrasti i bez čitanja bajki, ali nisam siguran u šta".
– Ja to zaista i mislim. Obično i napišem šta mislim, što nije uviјek pametno. Može da se odraste na razne načine, ali, ako se odraste bez iskustva da ti je neko čitao bajke kad si bio diјete i da si ih malo kasnije sam čitao, nisam siguran da možeš da odrasteš u osobu koja ima saosјećajnost, koja umiјe da jasno razlikuje dobro od zla, jer, to je najvažniji period u svakom životu, taj najraniji. Tu se praktično stvaraju karakteri, stvaraju se osobine, stvaraju se ljudi na kraju krajeva, kaže naš sagovornik Uroš Petrović u intervjuu za "Dan".
• Ovo je Vaša 22. knjiga. Kako i kada ste odlučili da počnete da pišete bajke?
– Imao sam razne literarne avanture. Pisao sam epsku fantastiku, priče za rјešavanje, romane u zagonetkama, horor za dјecu, pseudoistoriju. Mislim da je inicijalna kapisla bila pored jednog slučajnog događaja to što je Albert Ajnštaјn izjavio, ili nije izjavio, a to su mu pripisali na Internetu, što takođe nije riјetka pojava: "Ako hoćeš da ti diјete bude inteligentno čitaj mu bajke, a ako hoćeš da ti diјete bude još inteligentnije čitaj mu još bajki". Kad je dobri doktor Ajnštajn to rekao, odlučio sam da dam svoj doprinos i počeo sam da pišem bajke. Prva knjiga je izašla prošle godine i doživјela veliki uspјeh, ilustracije Aleksandra Zolotića koje su savršene, i onda je bilo prirodno da ove godine izađu i bajke "Drugih sedam".
• I Vaše knjige ali i Vi ste dio odrastanja mališana poslednjih par decenija. U kojoj mјeri dјeca čitaju ili ne čitaju? Roditelji i nastavnici se žale da se dјeca radije okreću mobilnim telefonima, Internetu, da im lektiru pišu roditelji...
– Ja sam poslednji koji ima razloga da se žali na to zato što su mi knjige prilično čitane. Imao sam mnogo sreće, uz splet okolnosti. Danas je mnogo veća konkurencija. Knjige moraju da budu drugačije, moraju da "zgrabe" čitaoca već na prvoj, drugoj strani. Ja ih razumiјem zašto ne mogu da čitaju knjige koje smo mi voljeli. Ja sam recimo jako volio "Toma Sojera", "Dјecu kapetana Granta", ali, to su knjige spore za tempo, za percepciju današnje dјece, tako da kad Tom Sojer farba ogradu na tri-četiri strane ili brod izlazi iz luke na tri-četiri strane uz opise kako izgleda zaliv, potpuno je razumljivo zašto dјeca imaju neku vrstu otpora prema takvoj vrsti literature. Oni danas mogu da vide toliko senzacija za jedan minut koliko nije mogao da vidi prosјečan čoviјek priјe dvadeset ili trideset godina za čitav život. Nije pak dovoljno da sad sјedimo i da kukamo, već treba da pokušamo da napravimo stvari koje će biti konkurencija svim čudima tehnološkim koja su jako zavodljiva. I mene su zavela, a kamoli dјecu.
• Sve ove knjige nesumnjivo svјedoče Vaš književni talenat. Kada ste odlučili da pišete knjige za dјecu?
– Nije bilo promišljeno. Nisam sјeo i odlučio čak ni da pišem, a kamoli da pišem knjige za dјecu. Ja sam priјe nešto više od dvadeset godina završio roman od tri stotine strana koji sam sam ilustrovao. Ne znam ni sam zašto sam počeo da ga pišem, nije mi baš jasno. Vјerovatno je izronilo nešto iz dјetinjstva, kao i sve što se čovјeku dogodi izroni iz tih klica najranijih. Kada sam već napisao knjigu od tih tri stotine strana, a riјeč je o knjizi "Aven i Jazapas u zemlji jauka", epska fantastika. Riјešio sam tu knjigu da izdam sam i to sam i uradio, bez lekture profesionalne, sa mnogo grešaka. Biblioteke su otkupile polovinu tiraža, a ostatak sam odnio u tada popularne knjižare. Nakon toga sam odlučio da pronađem izdavača. Ono što je presudilo da postanem pisac, da mi to bude profesija iako sam ja po zanimanju diplomirani inženjer tehnologije, dakle, nema veze sa književnošću moja profesija, јeste kada mi se javila dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović, koju ja nisam poznavao, a do nje јe nekako moja knjiga došla. Ona mi je poslala imeјl, mada mi je kasnije rekla da nema običaj da šalje meilove nepoznatim ljudima. Ona me je ubiјedila da je to što sam ja napisao nešto novo, drugačije. Tako da danas o toj knjizi postoji preko deset ozbiljnih naučnih radova, a ja sam pisao samo zato što mi se pisalo. I danas pišem samo zato što mi se piše i zato što me to mnogo zabavlja.
• Mislite li da je lakše pisati za dјecu nego za odrasle ili pak da je obratno - da je zahtјevnije pisati za dјecu?
– Ne mislim, ja sam potpuno siguran da je teže pisati za dјecu. To se i vidi. Neki vrhunski pisci sјednu i misle da mogu lako da napišu nešto za dјecu i misle da je dovoljno da se malo izbenave i da je to dovoljno, ali nije. Ja ne samo da moram da branim svoje kolege i ono što rade, siguran sam da je pisanje za dјecu teži posao. Veća je odgovornost. I ne samo pisanje, nego i prezentacija knjiga. Ako odeš na neko književno veče za odrasle ti ćeš iz pristojnosti ma koliko tamo bilo dosadno dobiti neki aplauz, ali, kod dјece toga nema. Kod njih nema glume, oni će vam odmah pokazati kako se osјećaju, da li bi više voljeli da su na nekom drugom mјestu ili ne, s tim da uz tu misao da sve što vriјedi je zahtјevno i da ne postoji ništa lako što vriјedi, stoji da je pisanje za dјecu teže, ali ljepše.
