Sva­ki ro­do­slov je mit, iako su ime­na u nje­mu tač­na, rekao je akademik Miro Vuksanović za "Dan" 2018. godine u novogodišnjem intervjuu "Pi­sa­nje je po­sta­lo ko­lum­ni­ra­nje, a či­ta­nje br­zi­na bez ci­lja".

– I mo­ji Vuk­sa­no­vi­ći, i svi Mo­ra­ča­ni od ko­jih su, i do­sta ta­mo­šnjih po­ro­di­ca o ko­ji­ma ne­što znam, iz­vo­de svo­je por­ije­klo od ne­ma­njić­ke lo­ze, ne di­rekt­no, no po žen­skoj li­ni­ji. Ne­zna­li­ce se s tim ćo­sa­ju. Ne zna­ju u če­mu je su­šti­na. Put ka Ne­ma­nji­ći­ma, u tra­di­ci­ji i pre­da­nju, je­ste stal­ni po­vra­tak na Ko­so­vo iz na­rod­ne pje­sme i nje­go­ša, u na­ci­o­nal­nu ot­mje­nost. Moj ro­do­slov, po le­gen­di, ra­zumije se, ide do si­na Mla­de Goj­ko­vi­ce ko­ja je uzi­da­na u Ska­dar. Svi ima­mo svoj Ska­dar na Bo­ja­ni i mje­sto gdje je po­te­klo ma­te­ri­no mlije­ko. Ku­ća mi je na mje­stu oda­kle je naš bri­gad­ni bar­jak­tar me­đu pr­vi­ma po­di­gao za­sta­vu (ko­ju i da­nas ču­va­mo) na br­du Ta­ra­boš, ko­je je mno­gim smr­ti­ma ob­ra­slo dok ni­je oslo­bo­đen Ska­dar. I to je krug. U Mo­ra­či, u ma­na­sti­ru iz 1252, u za­du­žbi­ni si­nov­ca Sve­tog Sa­ve, de­sno od ol­ta­ra je da­rov­ni Knji­žar­nik za je­van­đe­lja i dru­ge sve­te knji­ge, ko­je su đa­ci po ko­mu­ni­stič­koj na­red­bi no­si­li na lo­ma­ču. Knji­žar­nik je da­ro­va­la že­na s mo­jim pre­zi­me­nom, dav­no, a unu­ka mi se zo­ve kao ona, a ni­sam joj ja bi­rao ime. I to je mit­ski krug. Bez njih me ne­ma – poručio je Vuksanović.