Све ради одговорно, с љубављу и пажњом, као што је некада радио са пацијентима, само што је сада рад са биљем много опуштенији и креативнији. Поријеклом са Прчања, завршио је Которску гимназију, дипломирао на Медицинском факултету и након специјализације запослио се у болници у Пријепољу, гдје је радио 40 година. Пензионисао се прије двије године и каже да му је првих мјесеци било јако тешко, недостајао му је свакодневни посао у болници, док није схватио да мора даље. Живи са супругом, имају одрасле кћерку и сина, двије унуке, чијем се доласку радује, а они имају привилегију да уживају у "малом рају" који им је отац и дјед створио.
Пажњу привлачи каскадни воћњак, чиме је максимално искористио стрму конфигурацију земљишта иза куће, цвјетне жардињере, те јагоде занимљива иновација у садњи овог воћа у дворишту. Бошко нам објашњава да је то обична пластична цијев која се зареже на 20 см, феном се загрије отвор и у њега убаци флаша, којом се отвор прошири. Потом се цијев постави у већу саксију, напуни земљом и у отворе се посаде јагоде, а може и цвијеће.
- Истина, може се на пијаци купити и конзумна јагода, али љепота је кад ујутру устанем, прошетам вртом и кад има која јагода, уберем, исто и супруга воли кад се љети врати са купања, да убере смокву са гране. Имам и мандарине, наранџе, лимуне, трешње, вишње, нар, ту је и артичока, цикорија, жућеница, раштан, салата, а недавно сам посадио и чери парадајз. У задње четири године посадио сам 75 биљака, а пошто од дјетињства највише волим трешње, њих имам 13. Волим да радим у врту, кад је лијепо вријеме по цијели дан налазим посла, у осам сати увече толико сам уморан да заспим чим сједнем у фотељу. Ово је мој рај, утолико што не морам да будем на друштвеним мрежама, нити да гледам телевизију, ни да се бринем шта се догађа у околини. Раније сам се бавио спортом, а сада сам своју стваралачку енергију посветио узгоју биља, пацијенте сам замијенио његом воћа и поврћа - каже доктор Оџа.
У почетку је, додаје, насумице садио све што су му пријатељи поклањали, а онда је почео да планира садњу у простору. Пријатељи из Пријепоља, гдје је живио четири деценије, давали су му трешње, малине, али пошто је прије пензионисања долазио на свака три мјесеца у Прчањ, онда није било кога да то гледа и воћке би се осушиле. Остајао би овдје по 15 дана и чекала га је работа – окопавање, кошење, ограда, те није имао времена да истражује по интернету и да консултује агрономе о начину како се биљке његују. Учио је из сопственог искуства.
- Воћке траже његу, а ја сам то научио на својим грешкама. Мислећи да трешњама треба прихрана, претјеривао сам са додавањем ђубрива, које сам стављао тик уз стабло, и тако сам неколико њих уништио, јер трешње не трпе пуно гнојива. Прошле године на мојим трешњама је било по десетак трешања, а трешње код брата, који их није гнојио, давале су по пет килограма плода. Онда сам мало "гуглао" и видио да професионалци у Војводини на хектар воћњака трешања потроше стотињак килограма ђубрива, а ја сам на десет стабала потрошио 15 џакова стајског ђубрива. Размишљао сам као хирург, ако биљкама треба храна, ставићу је што ближе коријену - рукама сам разгртао земљу око стабла и стављао ђубриво уз стабло, а то је било погрешно. Онда се неколико трешања које су дотад рађале, једноставно осушиле. Поучен тиме, ове године ниједну воћку нисам ђубрио, јер гнојиво почиње да испушта хранљиве материје тек послије годину-двије, подијелио је своје искуство доктор Бошко.
Болест "медне росе" и биљних ваши које испијају сокове из листова и коре стабла цитруса напала је и старије саднице лимунова и мандарина које су посадили Бошкови родитељи прије 40 година.
- Прскао сам агруме свим врстама уља (плавим, бијелим, црвеним), кречио стабла, чак сам скидао један по један обољели лист и спаљивао их, да би потом избили здрави млади листови, али ни то није помогло, штеточине су се опет вратиле. Примијетио сам да младе саднице боље реагују на прскање и да су отпорније од ових старијих цитруса - искуство је доктора Бошка Оџе.
М.Д.П.
