У Црној Гори се многе одлуке доносе без учествовања јавности и претходне стручне анализе, а наведени став најбоље потврђује одлука о формирању полигона за потребе Војске Црне Горе на Сињајевини. Поставља се питање на основу којих критеријума се Влада 2019. године опредијелила баш за Сињајевину и које процедуре јесу (или нису) испоштоване у самом поступку одлучивања о том питању. Сињајевина је највећи пашњак у Црној Гори и један од највећих у Европи, а простор на коме је Војска планирала да гради полигон је главно водоизвориште и средиште за напајање стоке са катуна.
До недавно, бројни захтјеви за приступ информацијама упућени надлежном министарству, као и општинима су остајали без одговора. Ипак, Министарство одбране је у октобру 2021. године, истина послије више од годину дана од поднијетог захтјева, омогућило приступ свим траженим информацијама. Сада знамо да је још у јулу 2018. установљено да општине на чијем подручју је планирана изградња војног полигона, никада нису формално дале сагласност на тај Владин наум (општина Мојковац је према доступним информација усмено дала сагласност, општина Колашин није дала сагласност, а у више наврата је изразила негативно мишљење о том пројекту, док општина Шавник није ни консултована. Ни општина Даниловград није имала прилику да изрази своје мишљење о томе, иако Бјелопавлићи највише користе то подручје).
Шта је са људима, који би били непосредно погођени спровођењем ове одлуке? Шта наведено значи за око 22.000 становника у околини овог подручја као и за око 250 породица и преко 4.000 људи који имају колибе на Сињајевини и живе од планине?
"Око Савине воде, која је највеће водоизвориште на југозападној страни Сињајевине, нису се никада градили катуни због чувања воде. То су била та неписана правила која су људи поштовали а када би догнали стоку само 20-так минута су се ту задржавали док стока пије. И баш на то мјесто су нашли, што су људи сачували, па не вјерујем да су ти људи чували то за нашу власт да они баш ту направе војни полигон или војно стрелиште, него су то људи чували за себе и за наследнике, за ове после њих и после нас" - каже један од сточара.
На питање зашто треба сачувати Сињајевину знаковит је одговор "ово је једино остало још недирано. Ето, узели су море, узели су ријеке, узели су све, још само ово да нам узму, куда ћемо онда?"
Овај став сточара са Сињајевине на изворан начин нам појашњава принцип одрживог развоја који се остварује успостављањем равнотеже између потреба развоја и очувања животне средине. Ауторка овог текста је имала прилику да оствари увид у садржај још седам интервјуа (од већег броја) који су рађени са сточарима на Сињајевини у љето, 2020. године. Заједничко за све саговорнике је да су за одлуку о изградњи војног полигона сазнали из медија (обично са телевизије) као и да су само претходно начули непровјерене информације од других мјештана, а да их ниједна државна институција, Влада или општина, нијесу обавијестили о намјери изградње војног полигона. Самим тим, није им омогућено ни да изнесу свој став. Да је то био случај и да им је пружена прилика сви би учествовали у јавној расправи гдје год да се одржавала. Сви су изразили спремност да бране Сињајевину и свој вишегенерацијски начин живота у сагласју са природом и основни извор прихода њихових породица.
Друго значајно питање се односи на (не)постојање јавно доступних стручних анализа о могућој штети до које би дошло ако би се спровео овај пројекат на подручју Сињајевине. Важећим Просторним планом посебне намјене за Дурмиторско подручје из јула 2016. предвиђено је проглашење Регионалног парка природе Сињајевина, али за ово подручје још није урађена Студија заштите која би предвидјела његове кључне вриједности за заштиту и предложила категорију, режим заштите и границе овог планираног заштићеног природног добра.
Надлежне институције се позивају на то да не постоји обавеза вршења процјене утицаја на животну средину јер се ради о пројекту намијењеном одбрани. Треба подсјетити и на чињеницу да је по Уставу Црне Горе право на здраву животну средину људско право; да Устав предвиђа да свако има право на благовремено и потпуно обавјештавање о стању животне средине, на могућност утицаја приликом одлучивања о питањима од значаја за животну средину и на правну заштиту ових права; да је посебно држава, обавезна да чува и унапређује животну средину, као и да штити природну и културну баштину. Томе треба додати и одредбе Архуске конвенције (Конвенција Уједињених нација о доступности информација, учешћу јавности у доношењу одлука и доступности правосуђа у областима које се тичу животне средине из 1998.) која обавезује Црну Гору, као и Европску унију, а предвиђа и да држава чланица конвенције може изузетно да одлучи, од случаја до случаја, да у циљу очувања интереса националне одбране не обезбиједи учествовање јавности у одлучивању. Ипак, и у том случају треба да буду испуњени одређени услови: да је то предвиђено националним законодавством и ако држава сматра да би примјена одредаба овог члана имала негативан утицај на наведене интересе (чл. 6.1(ц)). У овом тренутку није познато и не постоји јавно доступан податак да је у поступку одлучивања о изградњи војног полигона рађен овај тест потенцијално негативног утицаја.
Не смију се заборавити ни општеприхваћена правила међународног права која су, као и Архуска конвенција, саставни дио нашег правног поретка, имају примат над домаћим законодавством и непосредно се примјењују када односе уређују друкчије од наших закона. У ова начела недвосмислено спадају и начело одрживог развоја, предострожности и превенције, која су предвиђена и Законом о животној средини, као кровним законом у овој области, а представљају и основна начела политике Европске уније, не само у области животне средине.
У свега неколико година, питање формирања војног полигона на Сињајевини је дочекало и трећу владу, а њен став о овом питању ће јасно показати нашој јавности желимо ли да будемо правна, демократска и еколошка држава.
(Ауторка текста је професорка Универзитета Црне Горе)
