Епископски савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори, тачно прије двије године, пред Бадњи дан 2020, објавио је да ће након Божића, Црква организовати народна окупљања два пута седмично, и то четвртком и недјељом ”у термину у ком су се и до сада одвијали, послије вечерње службе и молебана, у мјесним храмовима. Садржај протестних порука, и путању молитвених литија – одредиће народ и мјесно свештенство уз благослов епархијских архијереја. Оно што је сада јасно – док год трају поменута сабрања, њихове поруке морају остати растерећене било какве политизације, странчарења, па и било ког облика национализма, или какве год земаљске идеологије, која нема везе са јеванђелском благом вијести. А све у складу са препорукама Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, од 4. јануара 2020. године”. Овим прогласом литије су из спонтаног црквено-народног окупљања прешле у уређени богослужбени поредак који смо сви запамтили, и које је свијет препознао.
Литије на улицама Црне Горе, инициране у облику молитвено-протестног скупа, чију двогодишњицу обиљежавамо ових дана, временом су прерасле у широки, грађански еманципаторски покрет. Тај покрет је консензуално окупио обесправљене грађане који су у литијама препознали облик мирног, легитимног отпора злоупотреби моћи и силе државне власти у различитим сферама, а не само у погледу црквеног питања. У том смислу, литије представљају први масовни, аутентични покрет у сврху јачања секуларног и грађанског друштва у Црној Гори.
Да, молитвом смо се борили за одвојеност Цркве од државе. Молитвом у којој су вјерници активно учествовали, а агностици, атеисти и припадници других вјера, својим присусутвом искрено подржали.
Ово су најважнији плодови тог и таквог покрета, или седам (ис)корака у слободу и демократију које су Црној Гори донијела литијска кретања:
1. Афирмација принципа уставности и легалитета. Заустављен је антиуставни наум предсједника Црне Горе и његове, тада владајуће, партије ДПС који се окомио на срж секуларне одвојености Цркве од државе, кроз њихово настојање да секуларна партија прави или обнавља неку цркву. А све ово са очигледном намјером да се утиче на организацију, имовину и интегритет СПЦ у Црној Гори. Не само да су литије одбраниле уставни принцип одвојености државе и цркве, већ су, шире посматрано, представљале грађански самосвјесну одбрану низа уставних норми: начела једнакости пред законом, забране дискриминације, неповредивости права својине, слободу вјере. Према томе, литије су аутентични допринос црногорског друштва историјским тековинама грађанске борбе за поштовање људских права и слобода.
2. Литије су довеле до подизања општег нивоа правне културе и јачање правне свијести у друштву. Донијет је бољи закон од оног какав је првобитно усвојен у нашем парламенту, а на терену правне аргументације ослобођен је, до тада неслућен, критички потенцијал стручне јавности. А да су спорне тачке дискутабилног закона биле, у најмању руку, сувишне – признао је недавно и јавно, бивши премијер црногорске Владе, оне Владе која је и предложила законски текст. У том смислу, борбом за бољи закон, истакнут је витални значај закона као средства остварења владавине права.
Осим тога, литије су показале да је легитимитет конститутивни појам демократске државе. Истрајним и најмасовнијим протестима у историји црногорске демократије, исказан је чврст став грађана да представнички карактер парламентарне демократије не може бити тумачен противно вољи грађана, – носилаца изворног суверенитета. Интензивна и дуготрајна друштвена дебата о спорним законским одредбама је показала да, de lege ferenda, легислативни механизам мора консултовати и уважавати јасно изражене ставове кључних друштвених актера, без обзира на то да ли су и формално заступљени у законодавном апарату. Литије су тако оживотвориле концепт легитимитета као увијек присутан изазов који грађанин упућује демократској кондицији државне власти.
3. Црква је показала, од почетка до краја трајања литија, да не пристаје на политичку (зло)употребу свог имена и идентитета. Као што је устала против анти-црквеног закона ДПС-а, тако је одолијевала извјесним покушајима да се њен протест обоји страначким и идеолошким колоритом, разним порукама које би фаворизовале међустраначко надгорњавање, али и настојањима неких политичара да овом грађанском покрету дају доминантно националистички тон.
Присуство различитих симболика на литијама свједочи о њеној грађанској ширини, а то што је најупечатљивија била симболика српског народа је разумљиво, с обзиром на то да је српски идентитет у Црној Гори, претходних година и независно од усвајања овог закона, био највише угрожен од званичне црногорске политике. Ваља истаћи и то да оно што се у политичкој свакодневици Црне Горе перципира као скуп српских националних симбола, заправо представља срж аутентичне симболике Књажевине, односно Краљевине Црне Горе. Подсјетимо да се у актуелном Закону о државним симболима Црне Горе афирмише заштита и поштовање историјских симбола , па тиме и посебно заставе тробојке као некадашње државне заставе. Све ово није ни на који начин могло да повриједи ни узнемири било ког грађанина Црне Горе, од оних који српски идентитет не доживљавају као свој – осим што је могло да их подсјети да поред себе имају суграђане и најчешће блиске сроднике који баштине другачији идентитетски став, и који, ето, мирно протестују.
Посматрано са тог аспекта, литије су у потпуности деконструисале политички фабрикован мит о “непријатељском националном идентитету” који угрожава државу. Јер, то је идентитет грађана ове државе. Грађанска држава треба да га штити а не да га прогони.
4. Демонстрирана је форма ненасилног, активног и упорног грађанског отпора која је усклађена са свим европским стандардима, и која је направила спону, мост разумјевања Црне Горе са демократском Европом. Постављен је облик грађанске борбе за појединачна и колективна права који искаче из уобичајног балканског клишеа. Балкан је, нажалост, у очима Западне Европе постао синоним за сукобе, за насиље, за нестабилност… и сад, у сред тог Балкана, имамо вишемјесечни мирни протест. У том смислу, литије су биле продужени час продуховљене демократије.
5. Директна посљедица литија је ПРВА У ИСТОРИЈИ ЦРНЕ ГОРЕ мирна смјена дотадашње власти на парламентарним изборима. Теме које се везују за положај Цркве јесу биле иницијални оквир (планови и намјере Цркве се нијесу кретале изван тог оквира ), али он се, као што је већ истакнуто проширио и окупио различите друштвене групе и организације које су тежиле политичким промјенама.
6. Литије су постигле све оно што се поставља као циљ развоја савременог демократског друштва. Биле су ненасилне, а са јаким грађанским, вишенационалним и вишеконфесионалним карактером. Створене и развијале се на бази начела људских права, а не на основу припадности народу, идеологији или странци. Литије су инспирисале и легитимисале нове моделе хоризонталне асоцијације и самоорганизоване грађанске акције. По први пут у друштвену и политичку дебату о слову једног закона, у облику спонтаних листа подршке ставовима СПЦ, укључили су се гласови неформалних еснафских скупина. Од универзитезских професора, просветних и здравствених радника, преко адвоката, инжењера па до умјетника и спортиста. Несумњивим утицајем који су такве листе подршке оствариле, артикулисано је једно ново достигнуће демократског плурализма. Професионални и вокацијски идентитет, као платформа међусобног распознавања и повезивања грађана, открива нове могућности ad hoc грађанске партиципације у демократским процесима. Перспектива оваквог деловања принципијелно је неограничена, за разлику од поља акције формалних структура сличног карактера(синдикати, коморе, струковна удружења)као институционализованих социјалних партнера.
7. Унутар грађанских снага које су довеле до еманципације исказане у претходних 6 тачака, литије су успоставиле несвакидашње народно јединство, које није зависило ни од каквих политичких центара моћи, ни од каквих материјалних интереса грађана, него од жеље за освајањем нових простора грађанских слобода. Такво јединство унутар једног идејног покрета, очигледно надстраначко јединство – представља несвакидашњу појаву, и један модел грађанског и демократског прогреса, (који опомиње да нити једна појединачна политичка партија или коалиција не би смјела себи приписивати домете овог отпора ). Колико год биле нападане од стране бројних медија који су под управом представника бивше власти, литије су успјеле, нарочито у три највећа црногорска града (дакле, у најурбанијим срединама) да своју поруку издигну изнад националног дуалитета православне већине, и да у први план истакну универзалне хришћанске, а тиме и демократске теме и поруке.
Пишу:
Мићун Милатовић, правник
Гојко Перовић, свештеник
