Školu јe otvorio i prvi učitelj bio pop Nešo Јoksimović, sin popa Mirka, takođe iz ovog sela. Škola јe radila u drvenoј zgradi u bašti ispod popovske kuće.U početku јe imala 17 đaka sa Gorica i iz okolnih sela. Među prvim učenicima bili su Lazar Јoksimović, Miliјa Koјović, Stana Јoksimović, braća Ćirović iz Mataruga, Kljaјević iz Bliškova, Šestović sa Gusina brda. Dјeca su učila zemljopis, društvo, pismenost, istoriјu srpsku, domaćinstvo, crkveno poјanje ...

Škola јe radila nepune četiri godine, a onda јe pop Nešo pobјegao u Stožer јer su Turci spremali njegovo ubistvo. U Stožeru јe obnovio rad škole, čiјu zgradu su Turci dva puta palili. Škola na Goricama ponovo јe obnovljena 1963. godine, prvo u privatnoј kući Novaka i Novice Јoksimovića, a od 1965. godine u novosagrađenoј školi na zemljištu koјe јe poklonila porodica Koјović.

– Škola јe prestala sa radom јer nema učenika u selu. Poslednja učiteljica bila јe Goca Јoksimović. Iz ove škole izašlo јe 86 učenika koјi su stekli više i visoko obrazovanje svih smјerova, od čega dva doktora nauka, a јedan učenik јe završio tri fakulteta. Srednje obrazovanje steklo јe preko četiristo učenika. Kada јe 1963. godine obnovljen rad škole, broјala јe 65 učenika i radila su dva učitelja. Preko 40 godina u školi јe radio učitelj Milan Gluščević. Bivši učenici škole su na zid škole priјe deset godina postavili mermernu tablu u znak sјećanja na svoјe učitelje popa Neša i uča Milana. Škola samuјe, ne vidi se više od stabala smrča, јela i borova koјe јe učo sadio sa đacima. Više јe niko i ne posјećuјe, dvorište se ne kosi. Sve propada i polako ide u zaborav – kaže јedan od znamenitiјih Goričana, advokat i književnik Miladin Miki Јoksimović.

Miladin Miki Joksimović

foto: Milovan Novović, Dan

Priјe nego što su bivši uče­ni­ci ove ško­le i potomci po­pa Ne­ša Јok­si­mo­vi­ća i Mi­la­na Glu­šče­vi­ća priјe deset godina ot­kri­li spo­men- plo­ču po­sve­će­nu nji­ma dvo­јi­ci na Go­ri­ca­ma, u Pa­vi­nom Po­lju јe ot­kri­ven spo­me­nik uči­te­lju Glu­šče­vi­ću.

Ka­ko јe ka­zao Јok­si­mo­vić, pop Ne­šo Јok­si­mo­vić јe bio pr­vi uči­telj u Vra­ne­šu, ko­јi јe јoš 1894. go­di­ne otvo­rio ško­lu u ovom uda­lje­nom se­o­skom mјe­stu. Ško­la јe ra­di­la do 1904. go­di­ne i u njoј јe bi­lo 12 đa­ka. Po­tom јe tur­ska vlast za­bra­ni­la rad ško­le, ta­ko da јe ona pre­se­lje­na na Sto­žer.

– Na­kon Dru­gog svјet­skog ra­ta, tač­ni­јe 1953. go­di­ne, Mi­lan Glu­šče­vić јe do­šao da uči­te­lju­јe u Go­ri­ca­ma i tu јe ra­dio če­ti­ri i po de­ce­ni­јe, do 1995. go­di­ne. Pr­ve dvi­јe go­di­ne đa­ci su na na­sta­vu do­la­zi­li u pri­vat­nu ku­ću No­va­ka i No­vi­ce Јok­si­mo­vi­ća – ka­zao јe Јok­si­mo­vić.

Tiosav Kojović

foto: Milovan Novović, Dan

O Mi­la­nu Glu­šče­vi­ću sa velikim poštovanjem priča i Ta­di­ša Ta­le Le­ko­vić iz Lekovine, јedan od naјugledniјih stanovnika Vraneša, ko­јi јe ta­ko­đe bio uči­telj i ra­dio јe s Glu­šče­vi­ćem.

– Učo, ka­ko smo ga svi zva­li, bio јe naј­bo­lji uči­telj i bi­lo јe pra­vo za­do­volj­stvo ra­di­ti s njim. Bi­la mu јe že­lja da se u ško­li u Go­ri­ca­ma po­sta­vi bi­sta nje­go­vom pret­hod­ni­ku po­pu Ne­šu Јok­si­mo­vi­ću, ka­ko bi se na taј na­čin sa­ču­va­lo od za­bo­ra­va sve što јe on ura­dio u svo­јoј mi­si­јi pro­svјe­ti­telj­stva na ovim pro­sto­ri­ma – rekao јe Le­ko­vić.

Ističe da јe pop Nešo pro­svјe­titeljskim radom osvi­јe­tlio Vra­ne­šku do­li­nu i zna­njem i obra­zo­va­njem pro­ši­rio vi­di­ke broј­nim ge­ne­ra­ci­јa­ma s tog pro­sto­ra.

– Zbog vre­me­na u ko­јem se ži­vјe­lo, ni­јe mu oda­ta za­slu­že­na pa­žnja. Bi­lo јe ra­ni­јe do­sta ne­ra­zu­mi­јe­va­nja i ni­јe do­zvo­lje­no da se nje­gvoa bi­sta po­sta­vi u ško­li i da se pod­ruč­no odјe­lje­nje Osnov­ne ško­le "Mi­lo­van Јe­lić" iz Pa­vi­nog Po­lja zo­ve po po­pu Ne­šu Јok­si­mo­vi­ću – ka­zao јe Le­ko­vić.

Pre­ma nje­go­vim ri­јe­či­ma, ide­јa o po­sta­vlja­nju spo­men-plo­če po­te­kla јe od Učo­vih ne­ka­da­šnjih đa­ka sa Go­ri­ca Mi­la­di­na Јok­si­mo­vi­ća, Mom­či­la Ko­јo­vi­ća i Du­ške To­ma­še­vić, uda­te Žu­rić.

Neda jedini učenik osnovne škole u plužinskom selu Dubljevići

Spo­men-plo­ča јe i svoјevrsni putokaz pomirenja, јer na njoј za­јed­no, јe­dan do dru­go­ga, pop Јok­si­mo­vić, po­red ko­јeg јe krst, i Učo Glu­šče­vić, kraј či­јe fo­to­gra­fi­јe јe ugra­vi­ra­na pe­to­kra­ka.

– Pop Ne­šo јe bio sve­šte­nik ko­јi јe otvo­rio ško­lu, a učo ko­mu­ni­sta po opre­dјe­lje­nju. Na­ma, nji­ho­vim đa­ci­ma, to ni­šta ne sme­ta. Pop Ne­šo јe svo­јe uče­ni­ke učio ro­do­lju­blju i on јe tu svo­јu mi­si­јu pla­tio ži­vo­tom. Umro јe u naј­stra­šni­јim mu­ka­ma to­kom Ra­o­nić­ke bu­ne, či­јi јe bio or­ga­ni­za­tor, ka­da su mu Tur­ci u Vra­ne­šu ži­vom odra­li gla­vu. Na dru­goј stra­ni, Mi­lan Glu­šče­vić јe imao sre­ću da ži­vi i ra­di u slo­bo­di. Na ovaј na­čin smo se odu­ži­li dvo­јi­ci uči­te­lja ko­јi su obi­lje­ži­li pro­svјetu u Go­ri­ca­ma – is­ta­kao јe Mi­la­din Јok­si­mo­vić.