U prethodnih deceniju i po rasle su plate, penzije i bruto domaći proizvod (BDP), ali sa njima i javni dug, nezaposlenost, spoljnotrgovinski deficit i cijene. Za deceniju i po smo uspjeli da rasprodamo sve što se moglo prodati od državnih preduzeća, pa je mali broj preduzeća koja su ostala u državnom vlasništvu. Tako su u privatne ruke prešli Kombinat aluminijuma, Rudnici boksita, Kontejnerski terminali, dok je na sve načine država pokušala, ali nije uspjela da privatizuje Institut Igalo, Budvansku rivijeru i da aerodrome Tivat i Podgorica da pod koncesiju. Mnogi projekti nijesu realizovani, a najviše muka nam zadaje autoput koji će državu koštati preko milijardu.
Godinama smo slušali priče kako je Crna Gora ekonomski tigar, lider na Balkanu, a onda je došla pandemija i pokazala koliko je naša ekonomija jaka. Imali smo najveći pad ekonomije u Evropi od 15,2 odsto i korona kriza je pokazala koliko je pogubno to što smo oslonjeni dominantno na turizam.
Statistički podaci pokazuju da je prosječna plata 2006. bila 282 eura, a 2020. godine 524 eura, što je rast od 85,8 odsto. S tim što ovaj podatak treba uzeti sa rezervom, s obzirom na to da je prosječna plata samo do 2009. godine porasla za 64 odsto na 463 eura, a od tada je povećana za 61 euro ili 13 odsto u odnosu na 2009. godinu. Istovremeno, prema podacima Monstata, potrošačke cijene su u 2020. godini u odnosu na 2006. godinu porasle 38,3 odsto, dok od maja 2006. do aprila 2021. godine bilježe rast od 44,5 odsto, saopštili su iz Monstata. Po ovim podacima bi se reklo da su plate porasle 40 odsto više od cijena, odnosno da nam je standard bolji za oko 40 odsto nego 2006. godine, ali teško da ovaj podatak važi u praksi za veliki dio stanovništva koji prima prosječnu platu ili platu manju od prosjeka.
Prosječna penzija je 2006. godine iznosila 142,8 eura, a u aprilu 2021. 293,2 eura, što je duplo više. Minimalna penzija, kako su kazali iz Fonda PIO, prije 15 godina bila je 52,5 eura, dok je sada 147 eura, što je skoro tri puta više. Javni dug je 2006. godine iznosio 700 miliona, a na kraju 2020. godine 4,4 miliona bez depozita, što je sedam puta više. Istovremeno, BDP je sa 2,17 milijardi u 2006. godini porastao na 4,2 milijarde u 2020. godini. U 2019. godini je bio skoro pet milijardi. Spoljnotrgovinski deficit je prije 15 godina iznosio 1,3 milijarde, a lani 1,74 milijarde. Izvoz je uvećan za 36 miliona, a uvoz za 450 miliona od 2006. godine. Stanje u javnim finansijama je, dakle, jako loše i BDP je bez depozita prešao granicu od 100 posto javnog duga.
Koordinatorka majki korisnica naknada Željka Savković smatra da je Crna Gora na istom mjestu gdje i 21. maja 2006. godine.
– Ni metar šire, ni metar uže. Neko bogatiji za milione, neko ni za hljeb. Dok su mnogima oduzimana prava, stečena svojina, pojedinci koji su slavili nezavisnost sa rukom na srcu, bogatili su se od toga. Slavila se nezavisnost, punili privatni računi, a praznili dzepovi i novčanici nas običnih smrtnika. Pa, poslanici mogu imati stečeno pravo, a majke sa troje i više djece ne mogu. Radnik ne može dobiti Ustavom zagarantovanu otpremninu, ali zato pojedinci iz sve tri kategorije vlasti mogu kredite i stanove po privilegovanim uslovima. Neko može imati zgradu, a neko ni metar kvadratni. Neko gladan sa 2.000 eura a neko sit sa 100 eura. Osuđeni kriminalci slobodno šetaju, a gladni plaćaju prekršajne kazne na svakom koraku – kazala je Savkovićeva.
Poslanik Miloš Konatar (GP URA) ocjenjuje da su reforme neophodne u javnim finansija i da se mora krenuti putem koji će našu zemlju izvesti iz krize.
– Situacija nije laka, ali moramo naprijed i to je zadatak svih nas. Mi danas u Crnoj Gori plaćamo cijenu pogrešnih odluka koje su skupo koštale sve građane. Javni dug je 2006. godine iznosio 700 miliona eura, a na kraju 2019. godine 3,8 milijardi eura. U isto vrijeme BDP je sa 1,8 milijardi eura porastao na 4,9 milijardi eura. Dakle, dok je javni dug porastao 5,5 puta BDP je porastao 2,7 puta. Kao što možete vidjeti, javni dug je rastao duplo brže i to je ono što je problematično i što umnogome otežava finansijsku situaciju Crne Gore. Eto kakav je "poklon" ostavila prethodna vlast DPS-a i satelita novoj vladi i parlamentarnoj većini. Danas, upravo oni najviše kritikuju novu vladu, oni koji su svih ovih godina arčili i zloupotrebljavali državni novac i koji su Crnu Goru zadužili za skoro četiri milijarde eura. U svakom slučaju, iako je situacija teška, vidim svjetlo na kraju tunela i vjerujem da zajedno možemo izvući Crnu Goru iz krize. Biće teško, ali uspjećemo – izjavio je Konatar za "Dan".
Portparol SDP-a Mirko Stanić je kazao da je crnogorska ekonomija od obnove nezavisnosti do danas doživjela više faza, od izuzetno visokog rasta dobijanjem nezavisnosti i velikim investicijama, preko pada izazvanog svjetskom ekonomskom krizom, do perioda stagnacije i slabijeg rasta u protekloj deceniji.
– Osnovna postavka i ključni odgovor je da se standard građana nije povećao u onoj mjeri u kojoj je mogao u ovih 15 godina, ali to je uslovljeno, prije svega greškama u ekonomskoj politici. Za nas u SDP-u pitanje crnogorske nezavisnosti je bilo ključno za ekonomski razvoj, ali je trebalo puno više razvijati proizvodnju, sektor male i srednje privrede, ulagati u IT industriju i diverzifiovati privedu po modelu Slovenije, Estonije i sličnih manjih članica EU. Jedna od najbitnijih stvari za ekonomiju je bilo očuvanje energetskog sektora u državnom vlasništvu, što se danas vidi po ekonomskim rezultatima ovog sektora koji je ostvario 100 miliona eura profita za posledne tri godine. Takođe, od velikog značaja je bilo insistiranje SDP-a da ključni državni resursi, luke, aerodromi i plaže ostanu u državnom vlasništvu, kako bi profit od njih ostajao državi, a ne privatnim investitorima – rekao je Stanić.
D. Milačić - M. Sekulović
