Савјетник премијера и бивши шеф дипломатије Ђорђе Радуловић реаговао је данас на интервју Миодрага Влаховића у Дневним новинама "Дан".
Реаговање Радуловића преносимо у цјелости:
Запањујућа упорност појединих превазиђених и бивших политичара да заузимају јавни простор, борећи се за још који тренутак на позорници, врло често доводи до увредљивих и личних квалификација, које немају своје упориште у реалности. Док су, за вријеме мог мандата као министра вањских послова, праг толеранције и изложеност јавним критикама више или мање релевантних друштвено политичких актера биле саставни дио посла, с престанком функције, почињу другачија правила понашања и начина комуникације.
У интервјуу "Дану" господин Влаховић, на један врло самољубљив начин, представља се као експерт за међународне односе и дипломатију, премда без ваљаног аргумента који би потврдили такву интенцију. Свакако да свако појављивање у јавности, с препотентним и дугим писањем свих функција на којима је Влаховић био говори више о хвалисању, политичкој импотенцији, осјећању маргинализованости и тражењу самопотврде, него ли о стварним успјесима овог човјека.
Зарад повратка у реалност, буђења из сна, али и како бисмо избјегли довођење јавности у илузију, прије обављања улоге министра иностраних послова, господин Влаховић никада није био дио дипломатске службе, није имао искуство рада у МВП, није полагао дипломатско-конзуларни испит, нити имао било какво дипломатско звање ни ранг. Свакако, бавио се међународним односима у оквиру политичких партија којима је припадао, док му се, како барем поједини политички кругови тврде, нису "захвалиле на услугама".
На позицију министра иностраних послова, што је остварење његовог сна, дошао је као политичко именовање, бавећи се претходно, између осталог, продајом намјештаја. Свакако задивљујући скок. Чак један његов сто, као поклон, наводно још увијек "краси" просторије једног кабинета, као потврда о кораку од "7 миља" који је направио - са тржишта намјештаја у министарску фотељу.
О томе какав је утисак оставио у широј црногорској јавности нека суде грађани - премда чувени снимак "Тајм аут" говори 1000 ријечи - док о квалитету његовог односа с људима у МВП говори и чињеница да се на његове упорне мејлове, који су мјешавина пријетњи и прилично инфантилног тражења пажње - не одговара већ дужи низ година, још из времена када је као политичко именовање (партија ЦДУ) био амбасадор.
А о његовим амбасадорским потезима, вјероватно најбоље говори чињеница да је мимо свих протокола, правила службе и етике - могуће у жељи да напакости мом претходнику - сопствену депешу, класификовану као интерну, објавио у новинама. Тако смо свједочили потврди кредибилитета и поузданости, када су тајни подаци у питању, када је ријеч о господину Влаховићу.
Читајуци Влаховићев интервју, занимљива је његова теза о синекурама. Вјерујем да су чак и приправници у МВП упознати са причом, која се преноси с генерације на генерацију у Министарству, о једној торби. Торби која је прелетјела Атлантски океан. Торба која је наводно регулисала претходно направљене синекуре. На тим линијама, с кољена на кољено, поједине колеге које су свједочиле духу тога времена, па чак и неки приправници, чули су о томе да је наводно један министар из тог периода, када је ДПС био на врхунцу моћи, одбио да потпише Влаховићев финансијски извјештај, знајући његову склоност ка синекурама. Бројне и занимљиве су приче које се тичу синекура и наших људи у САД, гдје је Влаховић службовао, као и да су телефони МВП по његовом повратку били усијани, тражећи начин како да му се "захвале" за све што је учинио за њих.
Постоји још велики број занимљивих догодовштина господина Влаховића, наводних или можда не, у кулоарима МВП. Оно што је свакако фактицитет - да се до последње синекуре борио да остане у Ватикану. Заправо он је, одбијајући да преда дужност, чини се, желио свим срцем да ради за претходну Владу.
Принципи немају цијену. Или можда ипак имају, ако је дипломатска плата у питању. Вјерујем да је јасно господину Влаховићу да су сада другачији односи, као и правила понашања и помињања у јавном дискурсу, макар када помиње моје име. Ако није јасно, са задовољством ћемо наставити да упознајемо црногорску и ширу дипломатску јавност о занимљивим догодовштинама, наводним или не, господина Влаховића. У наставцима. У томовима.
Ипак, за једну ствар господин Влаховић јесте у праву - претходни период за Црну Гору је био изузетно изазован. Kао најмлађем министру у новијој историји Црне Горе, у једном историјски специфичном тренутку за нашу државу, без политичке партије иза себе - могу данас да кажем да је требало много стрпљења да се разумије моменат у ком се налазимо, али и много храбрости да се покушају исправити све мане које су постојале у претходном периоду.
Без политичке партије иза себе, а са скоро свима против себе - ти изазови су били још тежи и комплекснији. Ипак, у таквим изазовним и тешким временима, црногорска дипломатија, неспутана оковима политичких партија, које нисам дозвољавао, дубоко вјерујући у професионалне и обучене кадрове МВП - показала је да најбоље функционише кад је далеко управо од партијских синекура.
Свакако, ситуација у дипломатској мрежи на амбасадорским позицијама је незадовољавајућа, јер је при мом предлагању кадрова из редова професионалних дипломата, постојала трострука препрека - унутар кругова Владе, у односима кохабитације са предсједником, као и на крају са политичким партијама у Скупштини.
Без политичке воље кључних политичких субјеката за одржавањем политичких консултација, зарад интереса и међународне позиције Црне Горе, кроз бескрајне и дуготрајне разговоре успио сам да превазиђем неке од тих препрека, али црногорски политички миље, нажалост, у том тренутку, није био спреман за промјену парадигме дипломатских именовања.
Дубоко вјерујем да ће нова Влада Црне Горе, учећи на грешкама претходних, посветити посебну пажњу професионализацији дипломатске мреже и дати прилику обученим појединцима који нису оковани догмама партије, већ су вођени жељом за промоцијом и заштитом интереса Црне Горе на међународном плану.
