/ - ВУЈАНОВИЋ И ЂУКАНОВИЋ (АРХИВА)/ - SRDJA BOLJEVIC
30/04/2022 u 14:54 h
ДАН порталДАН портал
Preuzmite našu aplikaciju
Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
Pratite nas
i na telegram kanalu
Pratite nas
i na WhatsUp kanalu
StoryEditor

Вујановић: Никад нисам чуо за шпанску компанију за коју су ме питали

Некадашњег предсједника Црне Горе, Филип Вујановић, обратио се саопштењем јавности

Некадашњег предсједника Црне Горе, Филип Вујановић, обратио се саопштењем јавности. Портал Дана је, као и многи медији у Црној Гори, пренио недавно текст Мрежe за истраживање организованог криминала и корупције – ЛУПА.

Саопштење преносимо интегрално:

" Јуче - 29 априла 2022. године - добио сам Вибер поруку уредника Мреже за истраживање организованог криминала и корупције ,,Лупа“ у поводу неке шпанске компаније, у име које ми се као Предсједнику Црне Горе, наводно 2007. године обратио њен тадашњи предсједник да би испитао моје расположење да се састанем са њим. Одмах сам новинару одговорио - ,,Никад нијесам чуо ни за наведену компанију ни господина кога помињете". Након само пар сати, причитао сам на порталу ,,Дан“ текст под насловом ,,Вујановић и Ђукановић поменути у мејловима уочи објаве тендера за Можуру“. Иако је ово за наше - већ формиране навике - уобичајан начин тзв. истраживачког новинарства (све се професионалним истраживачким новинарством могло провјерити кроз уписник Предсједништва о примљеној и експедованој пошти из 2007. године) сматрам, за ову прилику - без потребе даље полемике - да сам у обавези према јавности да дам шире објашњење. Имена која помињем су мој избор и надам се да нећу никога повриједити (свакако то ми није намјера-напротив - веома их уважавам).

Након завршетка мандата Предсједника Црне Горе у мају 2018. године, поштујући личне и породичне разлоге, сматрајући да државну и партијску каријеру треба завршити у времену њеног природног краја, максимално сам се дистанцирао од медијске комуникације и посветио планираним и - доминантније - породичном трагедијом изнуђеним активностима. Сматрао сам и сматрам да ће будуће вријеме свједочити и судити о мојој државној активности - за шта има довољно информација - а да треба да се посветим новим активностима и породици - у овој зрелој и финалној фази мог живота. Доживљавао сам и доживљавам исправном моју најкрупнију животну одлуку да напустим адвокатуру и прихварим понуду -3. марта 1993 године - да будем министар правде у Влади премијера Мило Ђукановића - кога сам лично упознао када смо разговарали о тој његовој понуди. Прихватио сам понуду због процјене да сам у адвокатури дао свој максимум, а у Влади да - својим искуством адвоката и предсједника Адвокатске коморе Црне Горе и члана Предсједништва Адвокатске коморе Југославије - могу помоћи и адвокатури и правосуђу јер сам прије адвокатуре био ангажован у тужилаштву и суду. 

Као адвокат бранио сам оптуженог - по службеној дужности- коме је била изречена смртна казна (милосрдном и мудром одлуком тадашњег Предсједништва Црне Горе на челу са Момиром Булатовићем помиловањем је замјењена је у затворску казну). Бранио сам првооптуженог за другу најтежу пљачку у Црној Гори (најтежу судио тадашњи предсједник Окружног суда у Подгорици Божидар Вуксановић- по мом доживљају са тадашњим предсједником Врховног суда Црне Горе Стојаном Ђурановићем, највреднија личност модерног судства Црне Горе). Оптужени је након готово двије године притвора ослобођен одлуком вијећа коме је предсједавао Стеван Дамјановић који је своју часну каријеру завршио као предсједник Врховног суда Црне Горе. И, на крају, у предмету за то вријеме најтежег политичког криминала - пред вијећем којим је предсједавао тадашњи предсједник Окружног суда Владимир Шушовић -бранио сам једног од оптужених који је,након издржане казне, био узоран човјек и домаћин.

Прихватио сам предлог мандатара Мила Ђукановића бескрајно поштујући његовог оца Радована, који се пензионисао као судија Врховног суда Црне Горе, његову мајку Стану која је са мојом мајком радила у никшићкој болници-кратко због болести али са посебном посвећеношћу и хуманошћу- и његовог ујака Миша Максимовића - врхунског љекара и специјалисту, сарадника и колеге моје мајке, који је оставио племенит траг у никшћком и црногорском здравству. Сматрао са да ме дуго и садржајно пријатељство наших родитеља обавезује и да ми гарантује да ћу имати искреног премијера и сарадника. Признаћу из адвокатуре - која је слободна професија - прибојавао сам се да ћу тешко прихватити хијерархију али -године су показале - са Милом Ђукановићем као предсједником Владе и касније државе- имао сам искрену и садржајну сарадњу а – природно - различита видјења нас нијесу удаљавала. Напротив, појачавала су међусобно повјерење. Никада се нијесам покајао остављајући адвокатуру која ми је могла приуштити материјално богатство и бавећи се државним пословима са платом која се сада трансформисала у пензију и накнаду до нивоа 70% плате актуелног предсједника ( у Словенији и Сјеверној Македонији она ранијим предсједницима није умањена -ваљда - због различитог институцијоналног доживљаја почасног статуса бившег предсједника).

Констатовах да се нијесам покајао јер сам као Предсједник Црне Горе имао привилегију да - након дугог, исцрпљујућег и демократског процеса и обнове државне самосталности - учествујем у раду Генералне скупштине УН гдје смо акламацијом примљени за члана ове највеће глобалне политичке организације а наша застава поносно постављења испред грандиозног здања њеног сједишта. Имао сам једнако и привилегију да будем присутан на подизању наше заставе испред сједишта НАТО чиме је свечарски и церемонијално озваничено наше чланство о овој глобалној политичко безбједносној организацији која је сигуран и трајан гарант безбједности наше државе. Подизање ове двије заставе испуњен је мој професионално највриједнији сан - обновити и осугурати државу без сукоба међу нама, без сукоба са Србијом и без сукоба са међународном заједницом. По престанку државне дужности посветио сам се сарадњи са регионалним и глобалним организацијама и активностима у специфичној регионалној организацији Подгоричком клубу у коме су ранији предсједници држава и влада држава Западног Балкана и Словеније и Хрватске са мисијом да иницира олакшање и убрзање регионалне сарадње и интеграцију држава Западног Балкана у ЕУ.

Посљедња активност је била на Конференцији у Тирани и чијој сам Декларацији обавјестио јавност кроз аутораски текст ,,Заједничко регионално тржиште Западног Балкана умјесто Отвореног Балкана". Заиста, мислим да треба регионално сарађивати кроз тржиште за свих шест држава Западног Балкана, кроз модел који је договорен са ЕУ у оквиру Берлинског процеса и којим ће координирати двије регионалне иницијативе - Процес сарадње Југоисточне Европе (кроз његов Савјет за регионалну сарадњу) и ЦЕФТА иницијативу.Као ранији предсједник са више времена и мање обавеза могао сам се посветити мојој породици. Животу са успоменом на мог оца Петра, који је више деценија био адвокат у  Никшићу и Подгорици, и који је прерано напустио живот чиме ме обавезао да наставим његову канцеларију. Да живим са успоменом на моју мајку Дару, специјалисту хирурга и доктора медицинских наука (захвалан сам истражитељки судбина - креатору репортажа Светлани Мандић, која је у недавној промоцији своје збирке описала моју мајку уз наслов ,,Пацјенти су је обожавали, колеге поштовале").

Посветио сам се - са жељом и да компезирам пропуштено - и својој ужој породици. Старија кћерка је након успјешних основних и последипломских студија формирала породицу и подарила ми двије унуке. Млађа кћерка је студије економије, последипломске и докторат (годину студија и образовање након тога остварила у иностранству кроз анонимне конкурсе) сад упослена у Институту ван Црне Горе (на редовном конкурсу изабрана, уз задовољство да јој нико не може приговорити да јој је помогла подршка оца). Син правник, након успјешних основних и последипломских студија и праксе у црногорском судству, изабран у Ректорат Суда за људска права у Стразбуру кроз одабир који је спровела надлежна комисија тог суда.

Посвећеност породици суочила ме и са изненадном и фаталном болешћу мог брата адвоката који је прерано преминуо (захвалан сам на помоћи при лијечењу тадашњем директору КБЦ Јевту Ераковићу, сјајном онкологу Милану Сорату, и ранијем министру здравља др. Миомиру Мугоши који су у његовом ријетком и тешком оболење помогли да што мање пати и сачува достојанство које та врста болести може да угрози). Заједнички нијесмо успјели да продамо нашу кућу у Сутомору (коју су изградили наши родитељи) и да тако обезбједимо сигурност у његовом лијечењу. Нјегови синови су продали кућу у Подгорици а увјерен сам да ће његово троје дјеце живјети уз успомену на њега а млађи син - који је на средини основне школе - бити прави следбеник жеља његово оца. Уз сву огромну неугодност принуђености да приватност чиним јавном, истичем подразумјевајућу спремност конструктивног односа у интересовању за сваки детаљ мојих државних дужности. Наравно, интересовање у складу са потребом професионалног истраживачког новинарства, а не онога који понижава уз утисак да је то ураво и доминантни мотив интересовања.

Закључићу ово - нужно опширније - објашњење информацијом о оном што ми се десило у последњој години. На прошлогодишњи септембарски протест на Цетињу (коме сам се придружио доживљавајући да чин устоличења Митрополита ствара уз доживљај оспоравања црногорске нације и једнакоправности вјерника Црногораца). Био сам - очигледно са нереалном надом - да се се устоличење обавити у Цетињском манастиру уз предходно јасан став о националном и вјерском питању Црногораца. Јасан став да су Црногорци уважена нација која воли своју државу као Срби,Кинези или други своју и државу. Увјек сам сматрао увредљвим да се наши грађани ,,осјећају као Црногорци" о остали су - природно - то што национално јесу.

Наравно да су вјерници Црногорци једнако уважени у правилно имениваној ,,Православној цркви у Црној Гори“ (онако како је утврђено на Сабору СПЦ након нашег референдума - снагом утицаја Партијарха Павла и величином, утицајем и образовањем Митрополита Амфилохија). На Цетињу сам био са нереалном надом коју су ми дали мени блиски из Србије и Хрватске (у којој је садашњи Патријарх Порфирије био мост повезивања) а и мој утисак из контакта са њим - очигледно погрешан. На Цетињу је Митрополит устоличен али и продубљене подјеле које свакако треба превазићи.

Одмах након мог боравка на Цетињу ранији премијер је на конференцији за штампу означио да сам се понашао мимо обавезе предсједника свих грађана. Затражио је од АНБ процјену моје безбједности, да би - кроз очигледно бруталну повреду закона - било укинуто лично обезбјеђење (два службеника МУП а која су најмањи песонални ниво обезбјеђења). Одузето ми је службено возило које ми по закону припада а нијесам позван ми на једну државну свечаност иако је то законска обавеза. Правним средствима у управном поступку указао сам на незаконитост (али уз крајње људски и правничнки коректан однос министра унутршњих послова Сергеја Секуловића) све се - очекивано - завршило без ефекта.

Сада имам задовољство да слободно и без обезбјеђења (као у осталом и до сада) шетам Подгорицом и да таксијем или у сопственој режији путијем ван Црне Горе показујући како је дио бивше Владе - који је одлучивао - третирао ранијег и првог Предсједника Црне Горе. Али то је реалност. Увјек сам сматрао да међу нама и над нам постоји Вага. Вага која ће одлучити како ће нам бити кад не будемо међу нама и кад не будемо међусобни свиједоци наших живота. Уз захвалност свима са којима сам имао привилегију да сарађујем и да их контактирам понављам изразе мог највећег уважавања", навео је Вујановић.

Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
Pratite nas
i na telegram kanalu
Pratite nas
i na WhatsUp kanalu
22. novembar 2024 08:19