U jednoj andrijevičkoj kafani, onako nenametljivo, oslušnuh kako dvojica potkomovskih seljaka razgovaraju o ekspertima. Jedan od njih upita onog drugog: „Znaš li ti da li eksperti idu u školu“? Začuh i odgovor: „Pa eksperti se zovu zato što su završili velike škole“. „Ali, kako to onda da se školovani ljudi ne mogu dogovoriti, nego se svaki dan svađaju i prepiru, gore nego mi koji jedva skrpismo četiri razreda osnovne“ – reče jedan od sagovornika i dodade: „Dolazi mi, vala, da đecu ispišem iz škole, uče dobro, pa mogu i oni postati nekakvi eksperti. Pušti đavola, bolje je da budu čobani nego svađalice, a i narod je rekao nema budale dok školu ne završi“. Pomislih kakve mi sve imamo filozofe bez diplome, naročito kad čuh onog drugog kako izusti: „Možda si i u pravu, pa ni Bog, sigurno, nije išao u školu, pa sve vidi i čuje. On se ne svađa ni sa kim, ali svakome presudi, prije, ili kasnije“.
U isti mah zazvoni mi telefon. Javih se i čuh glas jednog uglednog beranskog ljekara, kome prepričah razgovor koji sam upravo čuo. On mi na to reče: „Oni su, donekle, u pravu, škola je škola, ali sve zavisi kakav ti poklopac Bog natakne na glavu. Ako ti rupe na poklopcu nijesu po mjeri Boga, dzaba ti je škola. Ako Božija ne prolazi kroz poklopac bićeš daleko od ljudi“.
I šta poslije ovoga reći? Zapjevati ili zaplakati? Vrisnuti ili zaćutati? Najbolje ne reći ništa, jer kako sebi dati pravi odgovor na pitanje da li treba ići u školu, ako se ispostavlja da ona, često, regrutuje školovane svađalice. Možda je bolje da čovjek, ako je predodređen da se svađa, bude svađalica bez škole, jer o takvom se manje priča šta ima ispod poklopca. S druge strane, možda je bolje imati školu i biti ekspert u svađanju, jer se eksperti školuju da bi, između ostalog, naplatili sve ono što preturaju preko usta. A i zanimljivije je narodu da sluša kako se svađaju oni sa prestižnim titulama i biografijama, nego da osluškuju neuke kao se „podgašeni“, negdje u seoskim kafanama, prepiru oko stoke, međa, puteva, politike, ili ove što se, onako izabrani, sa utegnutim kravatama, reklo bi se, na prvi pogled, učtivo, u institucijama, prepiru po čitav dan. Uostalom, te sitne svađe neukih su lišene nekog velikog prisustva publike, pa se o njima malo i zna. Ali kad se zakrve znaveni, bolje reći eksperti, to je primamljivo za šire mase, jer oni raspolažu raskošnim fondom riječi od kojih se često može podignuti i poklopac sa glave, onako kako se od velike temperature podiže poklopac sa šerpe u kojoj se za gladne kosače kuva kokot bez glave.

A kad smo već kod gladi, važno je zapaziti da svađe znavenih mogu da budu i ljekovite, jer čovjek prosto zaboravi na apetit dok guta riječi onih koji se nadgornjavaju velim mislima, a naročito učenih žena, poslije kojih se začuju pokliči, poput onih: „Bravo, Draginja“. Draginja je umiljata personifikacija za sve drage žene kojima basta da zametnu kavgu, jer za borbu treba imati petlju, titulu i školu, a i država se sada ne brani mačem, nego biranim riječima.
Doduše, jednostavije je razumjeti svađu neškolovanih, jer oni preko usta prevaljuju obične riječi, iskazujući tako svoj stav. S druge strane, stiče se utisak da ekspert može da se svađa, ali da ne smije da ima svoj stav, jer to mnogo košta.
A kad neko običan iz naroda iznese neki svoj stav to niko i ne uzima za ozbiljno, iako se kaže narodna je svaka sveta, pa i ona: „Nije važno šta mi reče, nego ko mi reče“. Tako ljudi bez škole mogu da žive sa svojim stavom, a da nikome ne odgovaraju. Mogu i fizički da brane svoj stav, jer neznavenom priliči i da se potuče, dok ovima sa školom nije svojstveno da šakama dijele pravdu, pa da poslije toga, kao neki neuki, sjednu zajedno da ispijaju pivo i pokažu da su spremni na dogovor i pomirenje.
I da zaključim, sa školom ili bez nje, sa stavom ili bez njega, s ekspertima ili bez njih, izgleda da od poklopaca zavisi koliko ćemo se svađati, dok Bog pokušava da nam te iste poklopce okrene prema nebu i usadi im vid.