На Велики петак Црква је све моменте свештених догађаја спасења свијета означила богослужењем.
Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови – јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима.
Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, прије петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу.
Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савјести објесио се.
Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: “Распни га! Распни га!”
Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу.
Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натјерају Симона Киринејца да Му понесе крст. На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране – два разбојника.
Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: “Исус Назарећанин, цар јудејски”.
Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих.
Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тијело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тијело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе.
Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану побједу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт – Јагње Божије. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човјек. А уколико пред собом имају човјека без икаквог гријеха, онда постају гори од звијери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човјек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.
У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осјећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смио да је носи. Скакали су и играли око њега смејући се цару, а на главу су му ставили трнов вијенац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посвједочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога свијета.
Ту сурову игру су наставили Јудеји, кад им је Пилат предао Исуса, рекавши да никакве кривице на налази на њему, односно, да тај човјек није прекршио никакав закон, дакле, он је невин. Сурови и опаки Ирод, блудник, родоскрвнитељ и убица Светог Јована Претече, је могао све да прихвати, али не и да пред њим стоји невин човјек.
Онај ко у себи нема ни трунчицу чистоте, не може да прихвати да она постоји код других. Желећи да се најневинијем од свих људи који су икада земљом ходили наруга, Ирод је наредио да Исусу обуку бијелу одору, која је знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину (иако тога нису били свјесни), мада им је намјера била да покажу поруганог, исмијаног и униженог човјека, којег је светина до јуче славила као Пророка и Спаситеља. Тако су у оба случаја, иако због лакрдије и бестијалног иживљавања и Римљани и Јудеји, иако несвесно признали Исуса Христа за оно што је он и био, безгрешни Цар.
Тог страшног дана Пилат и Ирод су се измирили, јер су прије тога били у завади. Ујединило их је зло дјело.
Кад су Јудеји видјели да могу само да муче Исуса, али да не могу да га осуде, рекли су Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а такав грех мора да казне Римљани. Како је то било вријеме уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да један затвореник буде пуштен на слободу. Тада је у затвору био Варава (Бараба), осуђен због убиства римских војника и побуне против Римљана. Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, светина је почела да урла: „Распни га! Распни га!”
Исусу су опет обукли његову одјећу коју му је исткала Пресвета Богородица, у којој је ишао и проповиједао, за коју су војници касније бацали коцку, и тиме су се испуниле речи из Псалма да ће се за његове хаљине бацати коцка.
Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, двије хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне ријечи. Нашао се ту и један добар човјек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао ријечима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов.
На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су жељели да га понизе.
Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживио, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине.
Кад је коначно, око три сата поподне, по нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу, сва природа, Божја творевина, се побунила против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завјеса у Храму се расцијепила одозго до доле, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове ријечи да ће и камење проговорити. И мртво камење је свједочило Живога Бога.
„Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савјест умирити” (еп. Николај Велимировић)
