Иако корача ка деветој деценији живота, драмски умјетник Петар Божовић нема намјеру да се повуче са глумачке сцене или да пише тестамент.
То што је у доброј менталној и физичкој форми највише може да захвали супрузи Снежани, уз чију је љубав и подршку пребродио бројне изазове, прије свега здравствене, са којима се сусретао претходних година, пише магазин „Глорија“.
- Нисам још дошао у фазу да размишљам о умирању, нити ћу. О томе нема ни говора док ми је жива моја Снежана. Једном сам, цитираћу себе, рекао да бих ја отишао, него не знам шта бих тамо без ње, што је истина. Нисам размишљао ни о томе по чему бих волио да ме памте, о томе ваљда мисле они који намјеравају да умру, вјероватно сабирајући резултате свог рада. Снежана ми је промијенила живот, у великој мјери. Бог ми је дао и, на срећу, умио сам то да препознам. Не знам како други у њој нису то видјели. Она ми је мотив за живот. Ово вријеме је толико гадно да вам се и живот понекад смучи, па кажем себи да сам доста и поживио, али онда се сјетим да имам њу, некога са ким дијелим и добро и зло. Жена је све, и мајка, и сестра, и друг, и пријатељ, као неки ветар који вас стално држи да не одете за својим тренутним и непровереним задовољствима која човјека вуку са свих страна. Велики су изазови, досад сам успијевао да им одолим и надам се да ћу и даље бити у строју за бесмртност- казао је славни петар за Глорију.
Снежана и Петар су се срели су се у зрелим годинама, када су већ имали потомке и када су се нашли на животним раскрсницама.
Снежана има синове Ивана и Стојана, а Петар Драшка.
- Никад нисам стајао добро с датумима, памтим само кад је снимана серија "Више од игре" јер ми се те године родио син Драшко. Унучад су нам највећа радост и одличан сам дјед. Љубав према њима не мјери се обичним мјерилима, више учим ја од њих, него они од мене. Данашња дјеца су некако, не стармала, него у бити веома зрела. Брине ме шта ће бити са њима, да ће брзо порасти и изгубити чедност дјетињства. Оно дјечје, што сам вјероватно и ја задржао у себи, то је једна од ствари, заправо моћ која вам омогућава да стварност преокренете у нешто друго, и то ме држи јер кад ситуацију сагледате реално, одосте дођавола, а захваљујући дјеци, на крају почнете да се смијете и све окренете наглавачке- додао је Божовић.
Осим Снежане и унука, у живот га враћа и позориште и све му је јасније зашто га је одабрао.
- Не знам, заправо, ко је кога ту одабрао, можда је и оно мене. То је једино што нас глумце заиста чини живим у правом смислу. Иако сам већ годинама формално у пензији, и даље радим- казао је глумац.
У овим временима, увјерен је да је спас у вјери.
- Гајим наду да ће бити боље. Човјек није оно што може да стави у сандук, него што не може стати у читаву васиону. Тако је говорио неизбјежни и велеумни Свети Николај Велимировић. Сад ме највише обрадује кад видим малу децу. Имам утисак да раније нисам обраћао толику пажњу на њих, али сад, у овом мраку, дјелују као једине свијетле тачкице, као неке звјездице на тамном небу. И станујем у улици у којој је породлиште и увијек идем том страном на којој се рађају деца. Радујем се и пролећу и мразу. Да је воће процвјетало раније, хладноћа би убила кајсије, шљиве и јабуке. Овако ће бити за једну чашицу ракије, нећемо пропасти. А и како бисмо? Све остало ме растужује. Kад ме питају шта ми је, увијек одговорим: ‘Није ми ништа, све ми је‘- закључује Божовић.
