Домаћини дурмиторских и села из Шаранаца деценијама уназад свој опстанак и битисање везивали су за рабаџијске послове. Свако домаћинство држало је волујску запрегу коју су осим кућних потреба користили управо за рабаџијске послове приликом експлоатације балвана и трупаца из шуме и на тај начин значајно побољшавали свој кућни буџет. Блажо Бојовић из шаранског засеока Богомоља данас је један од ријетких који још увијек има добар пар волова. Иако је већ загазио у осму деценију живота, и даље је, како каже, спреман да се бави послом којим су се он и његови стари бавили деценијама уназад.
– Људи са ових поддурмиторских простора увијек су вољели да држе добар пар волова који им је представљао и љубав и хоби, али и прилику да нешто зараде. У овим суровим предјелима, гдје је зима трајала по пола године, најбоље су опстајали они који су посједовали добру волујску запрегу. На вријеме су завршавали своје послове, али су и бивали ангажовани и у извлачењу балвана из шуме. Тако, осим што је шума била сачувана, мјештани су додатним ангажовањем поштено зарађивали за себе и своје породице. Данас, изгледа, тога више нема. Данас само ријетки држе волове јер немају никакве користи од њих и представљају им само трошак – каже Бојовић за „Дан“ и истиче да са сјетом гледа како шумска механизација руши и уништава све пред собом.
– Још увијек држим добар пар волова, а с њима нијесам забројао ниједног дана ангажовања у шуми. Концесионари приликом експлоатације дрвних трупаца не користе волујске запреге, већ ангажују механизацију. Зато, по нашим шумама више нема шумских путева који су постојали уназад стотину година. Нема их, уништени су, претворени у огромне кратере напуњене блатом и водом. Представљају велику опасност за људе и за животињски свијет. Осим тога, приликом вуче балвана уништавају се читави комплекси младог дрвећа, што причињава непроцјењиву штету. Кроз наше шуме се безбједно више не може ни пјешке проћи, а тек запрегом или саонима, како би прикупили дрвни отпад за огрев. Некад се то радило и била је обострана корист, чистила се шума, а мјештани прикупљени отпад користили за огрев. Данас тога нема, све је узорано и преорано машинама! Битно је да се што више узме и што јефтиније прође – прича стари рабаџија.
Изузетак ангажовања волујских запрега, наводи, једино је на локалитетима гдје не може да приђе механизација. Тада ангажују поједине власнике волујских запрега или им понуде оно што остане иза тешке механизације, а што је углавном неисплатив и узалудан рад.
