На данашњи дан 1944. године десио је најстравичнији злочин и масакр над српским народом у Црној Гори у селу Велика, који ни дан данас званично није проглашем геноцидом. С обзиром на број убијен особа у односу на број становништва садржи и елементе етноцида, јер је у питању била намјера и покушај потпуног физичког истребљења једне племенске, односно етничке заједнице.
Мученичко селo испод Чакора сваке године на данашњи дан је сјећа својих жртава, а и селу готово да нема куће у којој је страдало макар двоје.
На најсвирепије могуће начине је за само два сата убијено преко немоћних и ненаоружаних цивича: 550 дјеце, жена и стараца. Клуб Велика, који окупља највеће историчаре, књижевнике и стручњаке, ради на тачном утврђивању жртава. Претпоставља се да је број много већи, јер се рачунају и жртве које су убијане у сусједном селу Горња Ржаница.
Књига Марка Кнежевића "Велика и Новшића" доноси велики број пажљиво скупљаних историјских података о овом злочину, а између осталог и бројна питања на која нема одговора. Стравични рат који је тих година колао у плавско-гусињском крају оставио је мјештане без одговора на бројна питања: зашто је ово село било препуштено на милост и немилост непријатељским снагама, а мјештани раније упозорени о злим намјерама Скендербер и Принц Еуген дивизије, потпомогнуте албанским снагама.
Одрасло мушко становништво било је спроведено у Пећ, под наредбама окупаторских снага. У селу су остала само дјеца, жене и старци, а нејач се лако нашла на мети непријатељских снага. Под изговором да војницима треба изнијети храну и послужити их јер су гладни, многи су повјеровали.
И даље је остало несхватљиво зашто је у том тренутко било мало збјегова и зашто мјештани нису тражили склониште. Кнежевић пише да је ту јако важан психолошки моменат успаниченог становништва који је на својој кожи осјетио муку око раније спаљених кућа, па су ризиковали и животе само да сачувају дом.
Уз поклич "Имате два сата да им радите шта 'оћете", ово су само неке од метода којима су сељани убијани и мучени:
- вађење дјетета из утробе мајке
- драње коже с лица
- бацање живих људи у ватру
- убијање новорођенчади
- клање дјеце на стаблима шљива
- урезивање крстова на грудима
- бацање дјеце у вис и мучко убијање бајонетима
- силовање дјевојака
- вјешања по дрвећу и мучко убијање дјеце и стараца
Потресне исповијести преживјелих мјештана
Под плаштом комунистичког режима и наводног братства и јединства, злочин је дуго прикриван. Злочинци ипак нијесу успјели да сакрију трагове својих крвавих пирова.
Масакр су преживјели малобројни, а међу њима и породица Александра Бошковића, ког је мајка Љубица прије масакра са сестрама повела у сусједно село Брезојевице, не вјерујући причи да ће војници прихватити гостопримство и само проћи кроз село. Љубица се вратила у кућу, али најмлађа ћерка није хтјела да остане без ње. Плач најмлађег дјетета разњежио је жену и вратила се са њом у Велику, не знајући да јој је то пут у сигурну смрт. Злочинци су их живе спалили у кући на самом улазу у село у засеоку Иванпоље. Њихове кости пронађене су касније у подруму, а Љубица је остала да се спомиње као дискретни херој, сачувавши сина јединца и цијелу породицу Бошковић.
Зорка Попадић преживјела је страдање у својој кући која се такође налазила у улазу у Велику. Ту су злочинци затекли четири породице са укупно 15 чланова, од којих је био само један мушкарац стогодишњи Вука, а остало су биле жене са ситном дјецом.
- Кућа је била сравњена са земљом. Око згаришта су била растурена и унакажена људска тијела. Груди су им унакрст биле расјечене, ноге су им биле изломљене у куршумима. Сви су били у локви крви искасапљени. Да лешеве не би развлачили пси набрала сам кукуруза, поређала их у јаз, покрила и набацила мало земље. Кад сам то завршила вратила сам се у збјег.
Клање дјеце и трудница, бацање беба у потоке
О клању дјеце и трудница остала су забиљежена бројна свједочанства, а Душанка Вучетић која је преживјела покољ сјећа се црног дана кад су јој братанца Томислава живог заклали на стаблу шљиве.
-Ухватили су га, оборили и почели живог да га деру. Ја сам тај тренутак искористила, побјегла у кукуруз и сакрила се. Чула сам Томов јаук "Убијте ме како се људи убијају, само ме немојте драти ка' јарца". Тому су одрали кожу с лица, а руку му сломили на три мјеста. Преминуо је у најтежим мукама, као и Мато Симоновић са свега четири године ком су посјекли обје ноге у кољенима , а затим објесили о шљивово стабло са главом надоље и звјерски убили.
Једногодишње дијете Пауновића, Милосава и Милорада зликовци су преврнули из колијевке и бацили у поток.
На обали Лима код Новшићког моста ових дана боравили су бројни умјетници који су организовали умјетничку колонију, сликајући по мотивима свједочанстава из књига.
Слике су потресне и немогуће је остати равнодушан, али, као што каже Владика Николај, Бог није створио људе за погибију него за спасење.
Велика је, на крају крајева, као што је говорио митрополит Амфилохије прави мали Јасеновац.(У тексту су искориштени цитати из књиге Марка Кнежевића "Велика и Новшиће", фотографије преузете са портала Седмица фотографисао је њемачки војник Ернст Цвилинг)