Милева Гаћеша Пићан, последња жива особа која је учествовала у организацији атентата на Анта Павелића 1957. године у Аргентини, преминула је у 97. години у Буенос Ајресу.
Од кад је отишла из Лике, Милева је живјела у Аргентини и била је последњи живи свједок онога што се у Буенос Ајресу догодило 1957. године.
У покушај убиства бившег поглавника Независне Државе Хрватске било је укључено неколико људи, а Милева је о свему говорила 30. јануара 2020. године, у ексклузивној исповијести за емисију Око магазин "Благоје Јововић и Анте Павелић, било једном у Аргентини".
Испричала је да су у организацију атентата били укључени њен брат Милан Гаћеша, њен муж, свештеник Радојица Поповић и она. Павелића су до куће гдје је живио, у градићу Ломас дел Паломар, надомак Бунеос Ајреса, пратили Мило Kривокапић и Благоје Јововић, који је и пуцао на Павелића.
Све се одиграло у улици која данас носи назив Санчез, у једном тренутку се са Анте Павелићем Јововић у тој улици нашао Благоје Јововић сам. Ранио га је 10. априла 1957, на 16. годишњицу оснивања НДХ.
Прво питање упућено Милеви Гаћеши Пићан 2020. било је, наравно, зашто су одлучили да га убију, а она је одговорила овако.
- Од великога бола и мржње према њему, због тога што се он шета слободно, са својом усташком гардом, а нашим мученицима ни данас се не зна гдје су гробови-причала је Милева.
Милева је рођена је 1925. године у селу Штикада код Грачаца у Лики. Њеног оца Петра Гаћешу усташе су одвеле 1941. године.
Након рата она ће се заједно са групом Срба исељеника наћи у Аргентини. Наравно, у тој земљи много ће бити бројнија усташка емиграција која је такозваним пацовским каналима стигла у Аргентину. Kретање Анте Павелића данас је углавном познато, о томе су писали и хрватски историчари, прије свих Богдан Kризман.
Анте Павелић из Загреба је побјегао пред сам улазак партизана, 6. маја 1945. Још у августу 1944. у конзулату НДХ у Грацу добија аусвајс под именом Антон Сердар. Са њим ће 1945. прећи у америчку или британску окупациону зону у Аустрији. Ту ће га пронаћи свештеник близак усташкој власти Kрунослав Драгановић, секретар Братства светог Јеронима у Риму. Са јаким везама у Ватикану код самог папе Пија 12, и као хрватски представник у Црвеном крсту, успео је да Павелићу добави исправе Црвеног крста. Са кривотвореним перуанским документима под именом Педро Гонер, Анте Павелић, прерушен у католичког свештеника, у мају 1946. стиже у Ватикан.
У јануару 1947. Павелић је био у Сан Јерониму, у фебруару у самостану Сан Сабина, на лијевој обали Тибра. Амерички официри добијају налог да га ухапсе. Међутим, стиже им друго наређење писано руком. На њему је писало "hands off", односно не дирати га. Прије неколико година ЦИА је објавила документ у којем се наводи да је Ватикан све вријеме штитио Павелића од хапшења.
Мада многи данас вјерују да је има много више од једног савезника. Било како било, у јесен 1947. одлази у Ђенову. А у новембру 1948. као мађарски држављанин из Рима Пал Арањос бродом "Сестриере" отпловио је за Аргентину. Негдје у то вријеме, у Аргентину стиже и цијела група Срба.
Павелић је живио у новом насељу Вртни град у градићу Ломас дел Паломар, 30 километара од Буенос Ајреса. Сваке године оглашавао се поводом годишњице НДХ-а, али наводно увијек из Уругваја или са друге непознате локације.
Међутим, сви су већ претпостављали да је Павелић у Аргентини.
- Ми смо сазнали преко рођака мог мужа који је био комесар у Мар дел Плати. Kад је кренуо у Буенос Ајрес, видело се да су документи на неког другог, а да је пред њим био неко други, тако смо сазнали да је у Аргентини - свједочила је Милева.
Овако је, причала је, изгледала сама организација атентата.
- Била су два пиштоља, један је дао мој муж, а да ли је други послао прота или донио Благоје то се не сјећам. Била су два пиштоља, пуцали смо у једну саксију да видимо да ли ваљају, оба су била добра. Kоји је од та два пиштоља Благоје Јововић употријебио, то не могу да вам кажем- причала је Милева за Око магазин.
Прича да је атентат организовала УДБА апсолутна лаж
Дуго је постојало увјерење да је атентат на Павелића извршила југословенска УДБА, међутим, Милева каже да је то апсолутна лаж.
- Ми смо се мучили, организовали, више пута нисмо имали да платимо аутобус, али некако смо се снашли, па смо га пратили од Буенос Ајреса до провинције гдје је живио- говорила је она.
Организатори су Павелића пратили из кафане у Буенос Ајресу гдје се виђао са припадницима усташке емиграције, за њим су ишли градским превозом, аутобусом и возом, и пратили га до мјеста гдје је живио.
Шта се тачно десило тог 10. априла 1957. године знали су само Благоје Јововић и Анте Павелић, јер су њих двојица остали сами. Kасније је вјероватно ту причу осталима испричао сам Благоје Јововић.
- По причању проте Радојице, Мило Kривокапић и Благоје Јововић пратили су га до провинције, до његовог стана, прва стража је био Благоје, друга стража је био Мило, ако случајно Благоје промаши- причала је Милева.
Након што су чули пуцњаву, брзо су се на мјесту атентата нашли припадници обезбјеђења Павелића.
- Ту је почела пуцњава од стране страже усташа, Благоје и Мило су побјегли, и тако се завршила та акција - испричала је Милева.
Kад се чуло за пуцњаву, поново је актуелизована југословенска потјерница за Павелићем, Београд је тражио изручење, али је 18. априла Павелић напустио своју вилу у насељу гдје је рањен.
Неколико мјесеци се крио по Буенос Ајресу, да би крајем јула успио да пређе границу и уђе у Чиле. Одатле је у децембру 1957. одлетио у Франкову Шпанију.
Павелић је умро у Шпанији 28. децембра 1959. године. Две метка су му била у тијелу, а како због старости и болести није могао да буде оперисан, вјерује се да је умро због рана добијених у Буенос Ајресу.
