На данашњи дан прије 42 године, у Љубљани је преминуо доживотни предсједник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосип Броз Тито.
Јосип Броз Тито је преминуо 4. маја 1980. године, у Клиничком центру у Љубљани, три дана пред свој 88. рођендан.
Тито је у јануару примљен у болницу због проблема са циркулацијом, а прије смрти му је ампутирана нога, на шта није хтио да пристане док год је био свјестан. Већ од средине фебруара, био је у вјештачкој коми.
Вијест о Титовој смрти Југословенима је саопштио спикер Телевизије Београд Миодраг Здравковић.
- Умро је друг Тито. То су вечерас саопштили Централни комитет Савеза комуниста Југославије и Предсједништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије радничкој класи, радним људима и грађанима, народима и народностима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије- гласила је вијест која је одјекнула у цијелом свијету.
Највећа сахрана 20. вијека
Ковчег са Титовим посмртним остацима стигао је сјутрадан Плавим возом из Љубљане, преко Загреба, у Београд.
Три дана касније, на сахрану је дошло 700.000 људи. Присутно је било 209 државних делегација из 128 земаља свијета. Био је то најпосјећенији погреб неког државника у 20. вијеку.
Последњу пошту оснивачу Покрета несврстаних одали су 31 председник државе, 22 премијера, четири краља, шест принчева и 11 предсједника националних парламената. Из Хладним ратом подијељеног свијета, у Београд су допутовали државници из оба табора.
Тито је сахрањен у Кући цвећа на Дедињу, где од 2013. године поред њега почива и супруга Јованка. Његов гроб је, уз оближњи Музеј Југославије, још увијек одредиште бројних туриста, посјетилаца и поштовалаца из бивших југословенских република и цијелог свијета.
Земља мијењала име, али не и лидера
Тито је рођен у Кумровцу у тадашњој Аустроугарској 7. маја 1892. године. Постао је у то вријеме најмлађи водник аустроугарске војске, а за вријеме Првог свјетског рата су га ранили и заробили Руси, па је завршио у радним логорима у Русији.
Након Октобарске револуције, 1920. године вратио се у новоосновану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и у Загребу се учланио у Комунистичку партију.
По избијању Другог свјетског рата, постао је вођа Партизанског покрета отпора, а након његовог завршетка лидер Југославије у којој је успостављен нови друштвено-политички поредак.
Био је предсједник Владе од 29. новембра 1945. године, а после 1953. предсједник Савезног извршног већа и предсједник Републике. Када су годину дана касније те двије функције раздвојене, остао је до краја живота предсједник Републике, а од 1974. године и предсједник Предсједништва СФРЈ.
Имао је чин маршала Југославије и положај врховног команданта Југословенске народне армије.
Један је од оснивача Покрета несврстаних, чији је једно вријеме био и генерални секретар.
