До априла 2019. мало се знало о првој дами Украјине, Олени Зеленској. Ријетко је била виђена на забавама, није давала интервјуе, а није се појављивала ни у часописима, за разлику од супруга Володимира Зеленског, преноси Klix.ba.
-Ја нисам јавна особа. Али нова стварност захтијева своја правила и покушавам их се придржавати- казала је Олена у великом интервју за Вогуе.
-Не могу рећи да ми је публицитет или комуникација с новинарима стресан. Али више волим остати иза позорнице. Мој муж је увијек у првом плану, док се ја осјећам угодније у позадини. Ја нисам забављач, не волим причати вицеве. То није у мом карактеру. Али сам себи нашла разлоге због којих је публицитет користан. Један од њих је прилика да се привуче пажња људи на важна друштвена питања. Притом, то не тиче на публицитет моје дјеце: нисам прије објављивала њихове фотографије на друштвеним мрежама, а нећу ни сада- казала је.
За Вогуе се присјетила првог дана руске инвазије на Украјину те открила да је тада посљедњи пут супруга видјела у кошуљи и одијелу.
Јако се добро сјећам почетка. Био је то нормалан радни дан и вече: дјеца су се враћала из школе, уобичајени кућни послови, припрема за сљедећи школски дан… Били смо напети. Пуно се причало о могућој инвазији, али до задњег тренутка било је немогуће повјеровати да ће се то догодити…у 21. вијеку? У модерном свијету? Пробудила сам се негдје између 4 и 5 ујутро, због удара. Нисам одмах схватила се ради о експлозији. Нисам знала што би то могло бити. Мој супруг није био у кревету, али кад сам се устала одмах сам га видјела, већ обученог, у одијелу као и обично (то је био посљедњи пут да сам га видјела у одијелу и бијелој кошуљи – од тада је у војној одјећи). ‘Почело је’. То је све што је рекао. Не бих рекла да је било панике. Можда прије збуњености. ‘Шта да радимо с дјецом?’ ‘Чекај, јавићу ти. За сваки случај покупите основне ствари и документе’, рекао је и напустио кућу”, присјетила се Олена дана који је промијенио живот у Украјини.
Олена и Володимир имају двоје дјеце, 9-годишњег сина и 17-годишњу кћерку, а испричала је и како се њихова дјеца носе с ратним збивањима.
-То није нешто што би иједно дијете требало видјети, али дјеца су искрена и не можете од њих ништа сакрити, а најбоља стратегија је истина. Пуно разговарамо јер треба рећи што те боли и не држати то у себи. То једино помаже. Зато сам покушала бити самоувјерена, насмијана, енергична, објашњавајући им да је потребно сићи у подрум и због чега не смију упалити свјетло. Покушала сам оптимистично одговорити на њихово питање: ‘Када ћемо видјети тату?’ ‘Ускоро’. Тих првих дана надала сам се да ћемо можда моћи остати с њим, али одјељење предсједника постало је војни објект и мојој дјеци и мени било је забрањено тамо боравити. Наређено нам је да се преселимо на сигурно мјесто — ако је у Украјини сада могуће пронаћи сигурно мјесто… Од тада с Володимиром комуницирамо само телефоном- открила је.
Додала је да је први пут заплакала недјељу дана након што је рат почео.
-Отприлике недјељу дана након почетка рата телефонирала сам како бих сазнала гдје су ми рођаци и јесу ли живи. И у једном тренутку сам схватила да не знам хоћу ли их икада више видјети – моје вољене! То је вјероватно било први пут да сам заплакала, први пут сам се ослободила својих емоција. Нисам то могла поднијети. Увијек ћу се сјећати својих познаника и пријатеља, свих мушкараца и дјечака у војним униформама. Мојих дивних пријатељица, жена, које су тако крхке и елегантне у вријеме мира, и тога што су у стању учинити када је рат. Нјихове ме приче инспиришу. Тако сам поносна на њих. И сањам да их поновно видим- казала је с надом.
Поручла је свијету да се не навикава на рат.
-Главно је не навикнути се на рат — не претварати га у статистику. Наставите с протестима, наставите захтијевати да ваше владе подузму мјере. Украјинци су исти као и ви, али прије нешто више од мјесец дана наши су се животи радикално промијенили. Украјинци нису хтјели напустити своје домове. Већина наших људи већ је била у иностранству, али нису планирали бити избјеглице. Дакле – третирајте их као своје. Једино о чему сањају ове мајке и дјеца је повратак кући, поновно окупљање породица. Зато им помозите да се прилагоде, молим вас – код куће, на послу, у школи – док се не врате. Такође, сви у свијету требају знати да Русија води огроман информацијски рат на свјетској сцени. Са сваком њиховом информацијом треба се односити с опрезом и критичким размишљањем. Посљедњих дана видјели смо неколико проруских акција у Нјемачкој, Грчкој и другим земљама у знак потпоре рату. То раде Руси. Нормалан Рус требао би се само срамити због поступака своје земље, злочина које њихова војска чини. Никад не позивам на насиље, али онима који подржавају рат не смије се вјеровати- закључила је Олена Зеленска.
