ISFAR SARABSKI NA SCENI KIC-a / -FOTO: DAMIR MURSELJEVIĆ

Isfar Sarabski: Džez dopušta da izađemo izvan zadatih okvira klasike

Ne biram ja džez. Ne razmišljam o džezu. Samo sviram ono što želim da sviram sada, u ovom momentu. Nije tu riječ o nekom mom izboru. Dešava se recimo da danima po tri-četiri sata sviram samo klasičnu muziku, svaki dan. Ponekad sam jednostavno tako raspoložen, kaže Sarabski u intervjuu za "Dan"

Koncertom trija proslavljenog džez pijaniste i kompozitora iz Azerbejdžana Isfara Sarabskog stavljena je tačka na nedavno zaršeno, ovogodišnje, 18. izdanje manifestacije "Mjesec poštovanja džeza". Pored Sarabskog u triju osnovanom 2011. godine sviraju i Amir Bresler (bubnjevi) i Makar Novikov (bas). Ovim koncertom u Crnoj Gori je obilježen i Međunarodni dan džeza, a ono što je publika čula u potpunosti je odgovaralo motu manifestacije "Jazz East and West". Uostalom, to ne treba da čudi jer se Sarabski ubraja u red najtalentovanijih savremenih džez umjetnika, sa izuzetnom međunarodnom karijerom, a koja je već sada ovjenčana brojnim nagradama i nastupima s nekim od najznačajnijih džez muzičara. Njegovoj prepoznatljivosti jednako doprinosi njegova muzička utemeljenost u klasičnom muzičkom obrazovanju, kao i džez obrazovanju, a koje Sarabski oplemenjuje tradicionalnom muzikom Azerbejdžana i istraživanjima elektronske muzike. Sve zajedno, kreira sliku koja je nezaboravna svakom slušaocu.

• Šta je za Vas džez, šta Vam predstavlja? Kako biste opisali džez?

– Kada sam počinjao, imao sam jednu ideju, a sada mislim da je to kod mene dosta vezano i za raspoloženje. Možda bih mogao reći da je za mene džez nešto između davanja ideja za razmišljanje o mojoj muzici, jer je gradim u džez harmonijama, melodijama, solažama, i o razmišljanju o tim istim solo dionicama i aranžmanima. Naročito prije nego izađem na binu, jer imam vremena da razmislim kako ću neku numeru izvesti, a koju sam već ranije izvodio. Ono što želim da objasnim džez muzikom je svaki put drugačije, svaki put je drugačiji karakter komada, jer, neka kompozicija može biti zasnovana na folk muzici, neka može biti bliža nekoj drugoj ideji, neka je možda više u džez maniru, ili je riječ o aranžmanu nekog standarda ili neke pjesme.

Dobro je sanjati, ali valja i raditi

• Da li svirate bubnjeve ili gitaru ili nešto drugo?

– Ne sviram, pokušavam, odsviram poneki akord, harmoniju, neki ritam, ali to je kao robot. Ali trudim se, jer mi je zanimljivo da naučim nešto novo. Volim trubu, ali je ne sviram. Možda kad budem imao više vremena da joj se posvetim i cilj mi je da je naučim. Važno je zacrtati veliki cilj, imati interesovanje za nešto, biti fokusiran na nešto. Sanjati je dobro, imati snove, ali, da bi se ostvarili ciljevi treba imati i mentalne i fizičke snage da bi se pokrenuli i naučili. Učenje zahtijeva i vrijeme, naročito instrumenta. Jer morate odvojiti vrijeme tokom dana za vježbanje. Ponekad možete učiti, vježbati, raditi i pet dana po osam sati, ali, ništa se ne dešava. No, onda se desi spoznaja, i to je glavna stvar do koje će vas dovesti rad.

• Koristite mnogo svoju narodnu tradiciju, melodije i ritmove. Kako je do toga došlo, da li je to bilo spontano?

– Spontano je došlo. Svirate instrument i pokušate i nešto da odsvirate od te muzike koju čujete svaki dan, koja je na radiju, koja je oko vas, koja je u vašim korijenima, a koja je zanimljiva. I poželite da eksperimentišete, da vidite kako je možete kombinovati. U Azerbejdžanu imamo divne džez muzičare i kompozitore. Jedan od njih je Vagif Mustafazade, koji je prvi počeo da kombinuje narodnu muziku sa džez muzikom. I ja to samo nastavljam. Ponekad ubacim neku folk melodiju, ili ritam, ili neke narodne instrumente. Održao sam recimo koncerte gdje je s nama na sceni bio i izvođač na tradicionalnom instrumentu tar, kao i na nagari. I veoma je zanimljivo, naravno. I koristim mnogo elemenata mugama u mojoj muzici, naročito kada su u pitanju solo dionice.

• U Vašoj porodici izražen je veoma snažan klasični muzički bekgraund, zasnovan na klasičnom muzičkom obrazovanju. Da li ste i Vi prošli kroz taj vid obrazovanja?

– Da, da, naravno, kada rastete u porodici klasičnih muzičara i s očeve i s majčine strane koji su klasični muzičari. Jer i moja majka, i njena sestra, moja tetka, i moja sestra, sviraju violinu. I naravno, i ja sam kad sam dovoljno porastao počeo sa etidama Černija, pa je zatim slijedio Maškovski, pa Šopen, List, Bahove sonate, Betoven, Mocart... I to mi je sada od velike pomoći, i to ne samo kad je tehnika u pitanju, nije sve u tome, već morate naučiti da odsvirate i razlikujete različite vrste dinamike - piano, mecopiano, forte... i tu je klasična muzika neprevaziđena, kakav recimo treba biti udarac, jednostavno, daje ti alate za sviranje. I kada počnete da svirate džez, vama su već otvorena mnoga vrata zahvaljujući klasici. To nigdje ne piše, ali lakše prelazite i neke korake u džezu. Klasika je i veoma ekspresivna, daje vam mnogo alata za različite izraze, ali i prelijepe ideje i forme koje kompozitori koriste u klasičnim stvarima kao što su sonata ili preludij. Zanimljivo je kako ih grade, a možete ih koristiti i u džez muzici.

Trio je ostvareni dječački san

• Zašto ste se odlučili da svirate u, da kažemo, klasičnom džez triju? Zato što imate bubnjeve, klavir i kontrabas.

– Kada sam bio dijete, moj veliki san je bio da sviram s drugim muzičarima, da imam svoju grupu. Jer, kao klasični pijanista, iako sam svirao svaki dan, uglavnom je to bilo solistički. Ponekad, ali rijetko, u kamernim sastavima. I svaki put kad sam se vraćao kući s časova klavira govorio sam roditeljima da želim da imam svoju grupu s kojom ću svirati. A džez trio, kao i neki drugi džez sastavi, su više otvoreni, relaksirani. No, sada je za mene džez trio, odnosno način na koji o njemu razmišljam, jedan instrument iako su tri različita instrumenta. Jer svako od nas ima svoju istaknutu rolu u jednoj kompoziciji, i svako na svom talasu doprinosi pokretu neke kompozicije, mijenja je na svoj način. I volim to jer to muzici daje više slobode. Daje više integriteta.

• Ali, Vi ste ipak izabrali džez. Zašto?

– Ne biram ja džez. Ne razmišljam o džezu. Samo sviram ono što želim da sviram sada, u ovom momentu. Nije tu riječ o nekom mom izboru. Dešava se recimo da danima po tri-četiri sata sviram samo klasičnu muziku, svaki dan. Ponekad sam jednostavno tako raspoložen. I to mi daje mnogo novih iskustva, utiče i na to da komponujem i kako komponujem. I ako slušate moju muziku, ne radi se tu samo o džez melodijama. Bliže je to možda klasičnoj muzici, ali koju izvodim sa džez triom. Zato o sebi ne razmišljam o tome da sam isključivo džez muzičar. Sada sam stvarno preokupiran radom na muzici inspirisanoj tradicionalnim folklorom, sviđa mi se, a volim da sviram i bi-bap i sving, i klasiku, i neke stvari sasvim drugačije od džeza.

• Što bi po Vama bila glavna ideja džeza?

– Za mene je to da budem slobodan kao muzičar. Volim i klasičnu muziku, ali ponekad poželim da odem malo van tih okvira, ali to kod nje nije moguće. Dok kod džeza imate tu mogućnost. Ipak, po meni, ova dva žanra su veoma, veoma bliska jedan drugom. Kada naučite džez harmoniju, skale i slično, počinjete da razumijete da su sva pravila klasike i džeza veoma slična. Zato ih doživljavam čak i kao jedan žanr, jer je meni u muzici važna i melodija i kako će završiti neka kompozicija. A, neki žanrovi za mene nisu muzika, jer mislim da se kod njih više radi samo o ritmu, kao u elektronskoj muzici s kojom se sada takođe bavim. Tu se više radi o gruvu, semplovima, nekim zvučnim elementima, iako priznajem da je to interesantno. No, ja tome uvijek dodam i malo harmonija, i volim da imam melodiju. Ali, to sam ja, a neko drugi to doživljava i radi drugačije.