Марко Баћовић / -фото: небојша Бабић/IMDB.COM
01/01/2022 u 11:35 h
Svetlana ĆetkovićSvetlana Ćetković
Preuzmite našu aplikaciju
Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
Pratite nas
i na telegram kanalu
Pratite nas
i na WhatsUp kanalu
StoryEditor

Марко Баћовић: Без пјесме у себи живот је бесмислен

Никако нисам волио да ме везују за одређене улоге. За мене jе глумац неко ко може да игра све. Баш jе у томе драж да кроз себе испитуjеш све аспекте људске природе, а све то се готово редовно налази у сваком човjеку

Драмски умјетник Марко Баћовић од малих ногу је волио филм и прижељкивао да буде режисер. Али, дјетињство проведено у селидбама, од родног Никшића, Јабланице на Неретви до Титограда, није му омогућавало да помно прати кинематографију. Уписао је организацију филма на београдском Факултету драмских уметности с намјером да пређе на режију. Када је схватио да од 50 режисера само један добије шансу да снима, одлучио се за глуму.

– Знаjући себе, да нисам нешто борбен у проналажењу огромних средстава потребних за сваки филм, а и Младен Нелевић ми је рекао: „Шта ће ти режиjа, ти си рођени глумац”, одлучио сам се за глуму. Али, пао сам на приjемном. Ниjе ми било повратка, а за десет дана jе био упис на загребачкоj Академиjи.

• Да ли се разликуjу ове двиjе академиjе?

– У основи то jе исто, само што загребачка Академиjа има jедну згодну ствар, тамо се може промиjенити професор сваког семестра, а у Београду вас води један кроз цијеле студије. Тамо сам имао прилике да радим са шест, седам професора, од коjих бих издвоjио семестар код Дина Радоjевића, фантастичног редитеља, паметног човjека и великог познаваоца позоришта. Jошко Јуванчић је одлично познавао глуму, али учио нас је и драматургиjу, морали смо да знамо зашто jе нека реплика написана, шта jе била пишчева идеjа… Добар професор може за неколико мjесеци да ти исприча оно наjбитниjе што се тиче глуме. Поред њих, ту су били и други фантастични професори, као што је на примјер Ранко Маринковић.

• Али нисте остали у Загребу?

– Вратио сам се у Титоград. Двоумио сам се да ли да радим нешто у Дому омладине, гдје сам почео. Био сам у групи коjа jе са Слободаном Милатовићем основала ДОДЕСТ. Чекала ме jе и воjска, а онда смо обновили представу „Марко Краљевић супер стар“ Жарко (Лаушевић), Мима (Милутин Караџић) и jа, додали смо Берчека (Александра), Горицу Поповић и Талета (Jосиф Татић). Стицаjем оклоности видjела ме jе Вида Огњеновић. Услиjедиле су предаставе у Звездара театру, добио сам лиjепе критике, и тако сам отишао у Београд.

• Играли сте наjразноврсниjе улоге, позитивце и негативце, класику, модерне текстове. Да ли jе то из жеље да Вас не сврставају или jе то био сплет околности?

– Никако нисам волио да ме везују за одређене улоге. За мене jе глумац неко ко може да игра све. Баш jе у томе драж да кроз себе испитуjеш све аспекте људске природе, а све то се готово редовно налази у сваком човjеку. Само то треба пронаћи. Било ми jе стало, посебно у позоришту, да играм што разноврсниjе – комедиjу, трагедиjу, мрачне типове, праведнике, рањене људе… Све ми то носимо у себи.

• Jугословенско драмско позориште чиjи сте до скоро били члан ансамбла је театар који децениjама поставља правила и утире пут другим сценама, некада у Jугославиjи, сада у Србиjи и региону. Шта чини ово позориште тако посебним?

– JДП jе основано послиjе рата као централно jугословенско позориште, довели су најбоље умјетнике из Југославије. Успjели су да задрже то име и послиjе распада земље, што jе у реду, jер jугословенска идеjа је стариjа од државе. Сматрам да се култура Jугославиjе никад ниjе разбила. Врло добро се познајемо, осјећамо, блиски смо, сачуван је jединствен културни простор. ЈДП је задржао висок ниво квалитета, врло jе тешко ући у ансамбл.

“У глуми нема краjа, не може се рећи „научио сам глуму” глума је
бескрајна

• Иако више нисте тамо, ипак се поjављуjете у неким представама?

– Остао сам у улогама за које је тешко наћи замjену. Такође, играм и даље у оним представама гдjе сам ускочио као замjена драгом, покојном колеги Предрагу Еjдусу у JДП-у и Народном позоришту у Београду.

• Радили сте неброjено много проjеката, скоро да нема редитеља са коjим нисте сарађивали. Издваjате ли неког?

– Дино Радоjевић и Jошко Јуванчић, моjи професори у Загребу. Вида Огњеновић код које сам урадио прве улоге у Звездара театру, затим Егон Савин са коjим сарађуjем циjелу кариjеру, с којим планирам и овдје један пројекат. Онда Ана Ђорђевић, Ива Милошевић, Дејан Миjач. Имао сам срећу да сам се познавао и дружио са Игором Вуком Торбицом, коjи jе био заиста изузетан таленат, гениjалан редитељ. Једном приликом, на гостовању у Нижњем Новгороду, у Русији, ускочио је са пар савjета, коjи су били толико тачни. Испало jе фантастично. Ето, само та jедна проба од пола сата са њим ми jе отворила многе ствари. Jер, у глуми нема краjа, не може се рећи „научио сам глуму“ – она jе бескраjна.

Десио нам се Слободан Милатовић

Припадате генерациjи која jе помjерила границе у тадашњем Титограду. Већина jе попут Вас, отишла, направили сте успjешне кариjере.

– Десио нам се Слободан Милатовић, jедна посебна природа, истраживачка, коjи jе увиjек тражио нешто ново, био jе заљубљеник позоришта и нових форми и све нас jе задоjио тиме. Жарку Лаушевићу и мени, када смо у JДП играли код Унковског „Позоришне илузиjе“ коjе су биле нешто ново, „разбарушено разиграно‘‘ у стилу и у изразу, било jе сасвим нормално, а ови други, на примјер Мира Фурлан и Воjа Браjовић, били су помало збуњени, требало им је времена да прихвате тај израз. Нама jе то било полазно мjесто, доживљаj театра нам jе почињао од тога, захваљуjући Слободану. Милатовићу.

• Да ли сте мало уморили од глуме или jе понуда да будете директор ЦНП– а изазов?

– Нисам се уморио од глуме. То jе био изазов. Ето, да будем нескроман, мислим да заиста добро познаjем драматургиjу, знам шта jе добар текст, ко су добри редитељи, шта jе добра глума. Схватиш да се годинама накупило неко искуство. Jесте то мала жртва, jер могао сам да снимам више сериjа, радим више у позоришту, али желио сам да искористим то знање и да помогнем овом граду и овом позоришту, да доведем добре редитеље и приjе свега да афирмишем младе глумце коjи још студирају или су завршили академиjу. Открио сам да овдје има доста младих изузетних талената који раде, боре се, сналазе се на ово мало простора колико овдје има, у два, три позоришта и неколико неформалних сцена, као што су Празан простор, и слични. Желим да им дам шансу у ЦНП–у, јер то заслужују. То ми jе jако важно. Осјећам то као своју најважнију мисију на овом мјесту.

• Прво што радимо ми на овим просторима jе кад наиђе криза закинемо културу. Да ли сте се сусрели као директор са изазовом око новца?

– Увиjек jе проблем са буџетом. Углавном се не схвата право значење културе за народ. Наравно да увијек имам у виду да ми нисмо богата земља, да су то паре радног свиjета од коjих неки имаjу плате 250 еура. Ми смо свjесни тога. Али, култура има много већи значаj него што jоj се, иначе даjе. Култура ниjе само нешто што треба да имамо да бисмо рекли – ево ми имамо и ово, ми смо културан народ. Култура jе елементарна потреба људског бића, баш као што је и вода. Максим Горки је рекао: „Бити човjек не значи само бити сит“. Ако немамо неку игру или пjесму у себи, ако нисмо испуњени неком причом, књигом, разговором, ако немамо духовни набоj у себи, ми смо празни, а наш живот бесмислен. Ако кажемо да треба jачати културу то значи да треба оснаживати духовни живот, jер можемо бити много задовољниjи и креативниjи на свим пољима. Од културе све полази – идеjе, однос према стварности и животу, животни елан. Ако се сведемо само на ниске побуде, онда нам живот постане мрачан и сив, а ми безвољни. Покретачки дио нашег живота jесте култура. То нас чини богатим људима.

Телевизиjа види шта човjек осjећа

Многе сте приjатно изненадили улогама на малим екранима. Камера Вас воли, а Ви јој очигледно узвраћате?

– У суштини глума jе иста, али кад играте у позоришту публика jе на 30 метара, па мораш све да прилагодиш да буде jасно на тоj даљини, а кад глумиш пред камером, публика jе практично на 30 центиметара. Глумити за камеру jе мало другачиjе, телевизиjа види шта човjек осjећа, тако да jе потребна посебна концентрациjа да би били увjерљиви, да људи не кажу: „Види како се претвара да jе љут“, него да примиjете „како jе љут“.

• Да ли ћемо Вас видjети на сцени ЦНП-а?

– У плану је један пројекат у ком бих могао да учествујем, јер би се радило преко љета, а то је једини период када бих могао да се сконцентришем за рад на новој улози, с обзиром да је посао директора јако захтјеван и исцрпљујућ.

Светлана ЋЕТКОВИЋ

Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
Pratite nas
i na telegram kanalu
Pratite nas
i na WhatsUp kanalu
23. novembar 2024 00:12