Комад који је Горки написао 1909. на основу стварног догађаја, епидемије колере у Русији 1862, с намјером да укаже на готово па аутистичан однос привилегованог слоја људи који, несвјесни свијета око себе, обесправљених и угњетених, живе свој живот не видећи своју неминовну пропаст.
И док се "напољу" све руши под притиском друштвених немира изазваних енормним друштвеним и економским разликама, а подстакнутих епидемијом, наша "Дјеца сунца" рјешавају своје јаде - неузвраћене љубави и одбијају да виде што се дешава иза "своја четири зида".
У драми која води до отрежњења, али и пропасти, "дјецу сунца" играjу Мишо Обрадовић, Сања Вуjисић, Вања Jовићевић, Славко Калезић, Стефан Вуковић, Лара Драговић, док онај други слој (обесправљених) представљају Оливера Вуковић, Jован Дабовић и Мирjана Спаић, а Лазар Драгоjевић игра надолазећу снагу, капиталисте, који бескрупулозно газе све устаљене норме, и узимају, за паре, све што им је на путу.
Јасна и директна (депримирајућа) паралела с нашим временом, јер и након 100 и више година, ми, ето "живимо исти сан"...
Представа jе наишла на велико одушевљење публике, а изведбом jе задовољан и тим коjи jе радио на истоj.
Томић каже да јој jе намjера била да се текст, а затим и представа учини вишеслоjном и комплексном, те да не износе jедан конкретан став, већ да покрену одређена питања, и онда да покушаjу да трасираjу пут ка заjедничком осjећању поjединца у овом турбулентном политичком и историjском тренутку у коjем се налазимо.
– Сматрам да jе jако тешко изаћи из зоне комфора, и са те стране саосjећам са ликовима коjи су у своjоj шкољки и тешко им jе да изађу. Јер, мислим да је то задатак свих нас, а јако је то тешко, поготово када смо у том неком "грађанском" слоjу, мада је то код нас сад веома упитно дефинисати. Моjа тежња jе била да "Дjецу сунца" проблематизуjем са свим врлинама и манама, jер смо то стварно ми, и њихова борба jе стварно тешка – казала је редитељка.
Глумац Мишо Обрадовић навео jе да jе наjвећи пораз и трагика када jе људима као што jе Протасов, коjи имаjу идеjе и чиjе велике мисли освjетљаваjу, реализациjа истих и дjелање буде jалово.
– То некако звучи познато, сви смо пуни идеjа и великих прича, али нам фали реализациjе. Чудно jе све то… За идеjу се треба жртвовати, а сви ми бисмо да будемо стално на некоj журци. У овом комаду ништа се друго не дешава осим што се, као и ми, бави животом, емоциjама, неким малим приземним илузиjама, и у томе пролази живот – казао jе Обрадовић.
Више би волио да ову представу посматрамо више као повод за разговор за друштвену заједницу, јер ми ћемо бити некад бољи, некад лошији, али кад играмо овакве ствари које носе озбиљне теме, мислим да је важније да не остане на дескриптивном нивоу.
– Умјетност је ту да као плод људског духа треба кушати... узмите све што вам треба... ми смо то само изнијели. Не могу се те ствраи измјерити. Да разговарамо о томе – поручио је он.
Глумици Лари Драговић улога Меланије била је прва у ЦНП-у. Самоубиство брата је њена тачка пуцања.
– Послиjе смрти брата, схвата да су сви заправо jако себични, и доживљава катарзу и миjења се – истакла jе Драговић.
– Ово је био интересантан процес. "Дјеца сунца" имају јасну алузију на данашње вријеме. Комад је попут хиперболе. Публика се није забавила колико се замислила – истакао је Вуковић.
С.Ћ.