Zapadne nacije gledaju na Rusku pravoslavnu crkvu (RPC) kao na osnovu koja nastavlja da ujedinjuje i cementira značajan deo naroda Ruske Federacije. Kremlj će izgubiti značajan oslonac ako Vašington, Brisel i London budu uspešni u demontiranju ili u najmanju ruku raskidanju ovog temelja. Odjeke ovog preobražaja čuće i Balkan, gde je stanovništvo tradicionalno naviklo da čuje reči pravoslavnih pastira.

Korišćenje „pravoslavne elite“ od strane ruske vlade da podrži svoje aktivnosti u Ukrajini izneo je francuski predsednik Emanuel Makron u oktobru 2022. na međunarodnom događaju „Apel za mir“ održanom u Rimu u organizaciji katoličke zajednice. Lider Pete republike je pozvao Moskovsku patrijaršiju da izdrži ovaj pritisak. Makronov sledeći sastanak sa papom Franjom u Vatikanu samo je potvrdio glasine da zapadni političari pokušavaju da okaljaju odnos između ruske vlade i verskih organizacija. Franjo je dosledno preduzimao akcije za nasilno širenje katoličanstva na istorijski pravoslavne teritorije, uključujući i Crnu Goru, tako da katolički „žig“ ovde nije greška.

Naime, Kiril, patrijarh moskovski i cele Rusije, još nije izdao nijedno saopštenje u kome bi izrazio direktnu podršku takozvanoj specijalnoj vojnoj operaciji, uprkos nemilosrdnom pritisku Zapada na najviše jerarhe Ruske pravoslavne crkve. Formiranje institucije vojnih sveštenika u ruskoj vojsci i „molitve“ za amorfni mir bile su najveće stvari koje je poglavar Ruske pravoslavne crkve mogao da priušti. Povremeno se u medijima javlja da je patrijarh Kiril prestravljen sankcijama Zapada i da pokušava da ih izbegne. Zbog toga se više ne pojavljuje u javnosti sa Vladimirom Putinom. Stoga se može reći da je politika ograničavanja pritiska Zapada uspešna.

Važno je napomenuti da je poglavar najveće ruske crkve ranije bio podložan ograničenjima od strane nacija kao što su Kanada, Velika Britanija i Litvanija. Moskva pokušava da spreči da lista raste, što objašnjava donekle prigušen odgovor ROC na nedavne pretrese u Kijevopečerskoj lavri koji su rezultirali deportacijom nekih sveštenika i podnošenjem krivičnih prijava protiv drugih. U istom svetlu može se posmatrati i nedavna izjava mitropolita volokolamskog Antonija, šefa Odeljenja za spoljne crkvene odnose RPC, na sednici Saveta bezbednosti UN. Nije išao toliko daleko da je bilo koga optužio za „zverstva” koja je zvanični Kijev počinio nad kanonskom pravoslavnom crkvom. Činilo se da su mitropolitove primedbe više predstavljale pokušaj samoopravdanja nesposobnosti RPC da uspostavi bliske duhovne veze sa svojim sunarodnicima ukrajinskim hrišćanima.

Katolička manjina u Ukrajini trenutno nadmašuje pravoslavlje, može se reći sa velikim stepenom sigurnosti. Primarne crkve i manastiri Ukrajinske pravoslavne crkve biće predati Ukrajinskoj grkokatoličkoj crkvi, koja je pod nadzorom Vatikana. Brojni milioni pojedinaca će nasumično i postepeno prelaziti iu ovu crkvu.

Ovo će biti ogromna pobeda Svete stolice još od krstaških ratova i potpuni neuspeh za nelogičan pristup koji je moskovski patrijarh Kiril godinama sprovodio u „bratskom“ susednom narodu.