Од 1. маја као празника рада у Црној Гори је остала само блиједа сјенка јер га више нико не слави, с обзиром да је радничка класа обесправљена и обезглављена, пошто су синдикати постали само декор, оцјењују саговорници "Дана".
Ипак, подаци Управе за статистику показују да је у мају прошле године у Црној Гори посао имало 151.252 грађана, а из последњег пресјека на крају марта 2022. произилази да је запослено 212.959 грађана, што је 61.707 запослених више. Осим тога, у последњих годину дана је минимална зарада са 250 повећана на 450 еура, а просјечна са око 500 на скоро 700, али наши саговорници указују да су повећање цијена и инфлација све то учинили скоро непримјетним.
Бивши државни секретар у Министарству финансија и социјалног старања Јанко Одовић каже за "Дан" да увиjек има простора за унапређење права радника. Истиче да је као дио тима доскорашњег министра Милојка Спаjића поносан што су за годину и по дана одрживо и фискално неутрално повећали минималну зараду на 450, а просjечну на око 700 еура.
– Дакле, за годину и по смо урадили нешто што претходне владе нису за 30 година. Нова влада не смиjе да чека наредних 30 година за ново повећање. Показали смо и доказали да се знањем и искреним залагањем може унаприjедити живот свих грађана. О овоме свjедочи и чињеница да смо у трезору оставили преко 400 милиона еура. Дакле, "Европа сад" jе одржив проjекат и нова влада мора радити на његовом очувању, али и настоjати да га унаприjеди – истакао је Одовић.
Синдикалац Предраг Спасојевић није превише оптимистичан када је у питању програм "Европа сад" и страхује да он може довести до тога да радници, који и са увећаним зарадама имају проблем да саставе крај са крајем, ускоро плаћају здравствену заштиту. Он сматра да радници немају шта да славе 1. маја, јер се њихова права годинама умањују, а синдикати немају снагу да их заштите.
– Владе у последњих 30 година гледале су синдикат као декор, а ова претходна Здравка Кривокапића није им чак ни придавала неки значај. Видјећемо како ће то бити са новом владом. Истина је да су у последњих годину дана плате повећане, али то повећање су осјетили само они који су примали 250 еура а сада примају 450, што је значајна разлика. Ипак, бојим се да је за остале ситуација иста и може бити гора јер је вриједост новца мања, инфлација већа, све је скупље и са разлогом постоји страх да ћемо у једном моменту морати да почнемо да плаћамо здравствено осигурање – казао је Спасојевић.
Он је додао да је садашњи здравствени систем у Црној Гори хуман, али да реално постоји ризик да се уведе западни систем и да се све плаћа.
– Прво су укинули стоматологе, а видимо да жене иду приватно код гинеколога, тако то почиње. На крају ћемо, бојим се, сви морати да плаћамо лијечење, и то папрено, а како и од чега не знам, када већ сада имамо проблем и са животним намирницама – истакао је Спасојевић.
Некадашњи предсједник Општинског синдикалног повјереништва Бијело Поље Богдан Крговић каже да је непримјетно дошао и да ће тако и проћи и овај 1. мај, који скоро више нико не слави. Он је указао да је велики број од све малобројнијих радника на ивици животне егзистенције и да је у зони сиромаштва преко 60 одсто грађана. Крговић је оцијенио да за празник рада имамо суморна слику и сјену некадашњег празника, с обзиром на штрајкове, протесте, проблеме, закључане капије стотина фабрика и све већи број сиромашних и гладних.
Предсједник Синдиката управе и правосуђа Ненад Ракочевић сматра да радници у Црној Гори немаjу превише разлога за славље, а ни за оптимизам.
– Ако jе програм "Европа сад" у jедном тренутку улио мало наде у неки бољи стандард, буквално ниjе почела ни његова реализациjа, а он jе доживио крах. Увећање зарада, а последњих дана видимо да су наши чувени "Европа сад" конструктори и смањили плате поjединим категориjама радника, поjела jе инфлациjа коjу нису исконтролисали. Циjене свих намирница и дневних потрепштина вртоглаво су порасле, а тек се очекуjе наjављено поскупљење струjе и воде. Она брана коjа треба да нивелише послодавце и политичаре са реалношћу, а то су синдикати, постоји само као именица и на нашим просторима инспирише на неозбиљност, jавашлук и личне интересе – рекао је Ракочевић.
Према његовом мишљењу, нису само синдикати криви за радничке недаће, већ и радници сносе добар дио кривице.
– Да би се нешто промиjенило, они мораjу бити есенциjална полазна тачка, коjа треба да наjури прво лоше синдикалце, а онда и лоше послодавце. Међутим, тренутно те снаге код нас нема – закључио је Ракочевић.
Немамо ни „р“ од радничких права
Слађана Ковачевић, Херцег Нови: О радничким правима је излишно говорити у нашој земљи. Па ми немамо ни „р“ од радничких права. Људи раде, када је у питању сатница проведена на послу, као да су на Западу, а плата је, вјероватно испод просјека и у поређењу са Зимбабвеом. На све то додајте галопирајућу инфлацију, па видите како се може живјети од плате. И то би био само један сегмент ове комплексне приче.
Радницима није плаћен прековремени рад, рад ноћу, рад викендом и празницима. Многи од њих нису ни пријављени, други опет неосигурани, многима се плате не исплаћују по програму „Европа сад“, који подразумијева повећани минималац. Ако Инспекцији рада пријави неправилности, ризикује да добије отказ, или, што се најчешће и дешава, инспекције констатују да је све у реду и ако није. То је системски проблем и систем треба да га рјешава. Годинама радим у пицерији и задовољна сам условима на раду, али ја нисам репер.
Дара Вукадиновић, Херцег Нови: Радничка права у данашњем времену су на нивоу статистичке грешке или закржљала. Ваљда су то дражи либералног капитализма, који је дао слободу многим „контроверзним бизнисменима“ да своје ништа мање контроверзне методе угурају на мала врата.
Како онда живјети када је велика већина поплашена и да добар дан каже, а камоли што више? Већина преживљава тако што ради више послова. Проблем је и што на послу не постоји солидарност, опет јер су сви уплашени, а синдикат постоји само на папиру. Посао налазим сама јер се не либим да радим и ван струке. Са вишом школом и вишегодишњим радним искуством у иностранству тешко је наћи посао преко бироа – скоро па немогуће. Цијеним своју слободу па према томе и бирам послове.
Са сјетом се сјећамо времена када је било славља и поштовања
Милорад Радовић, Бијело Поље: У пензији сам 12 година, али још увијек доста радим, с обзиром да сам минер, а тај посао слабо ко хоће да ради. Иначе, тешко је и присјетити се накадашњих првомајских празника, јер се некад живјело добро, па се лијепо и празновало. Радник је био поштован и сви су га цијенили. Данас је нека сасвим друга прича. Нико не празнује, скоро нико и не помиње да је то некада био празник. И што је најгоре, све је мање радника.
Богољуб Чуровић, Бијело Поље: Радио сам четири деценије као наставник српског језика и ишколовао бројне генерације. На нас раднике у том времену се гледало као на оне који стварају добро, иза којих нешто остаје, и сви су нас помињали са уважавањем и поштовањем. Некада се током првомајских празника, које смо једва чекали, светковало неколико дана. Ложиле су се логорске ватре, пекла јагњад, играло се коло, пјевале пјесме, били су слетови... Данас од тога није остало ништа.
Светозар Чабаркапа, Бијело Поље: Памтим оне срећне дане кад нам је 1. мај био празник и кад смо га прослављали на прави начин. Кад је радник био цијењен,. Кад су се синдикати борили и увијек би се изборили за радничка права, кад се за рад примала плата од које се могло живјети достојанствено. Данас радника скоро да и нема, ако се не броје ови у државној управи. И зато се данас и не може говорити о поштовању права радника. Они се скоро и не чују. Као да их нема.
Сафет Кијамет, Бијело Поље: Са сјетом се присјећам празника, не само првомајских, него и оних за Дан републике и за Нову годину. Сви смо били задовољни јер су нас сви поштовали. Радничка класа је била на првом мјесту.
Радоје Милићевић, Бијело Поље: Радио сам у некадашњем Вунарском комбинату, гдје је било двије и по хиљаде радника. Како смо ми знали да прославимо првомајске празнике. Сви смо једва чекали да дође тај дан. Били смо поштовани и од руководилаца и од суграђана. Данас нико не поштује раднике, којих је на подручју бјелопољске општине веома мало.
