Репрезентативне синдикалне централе у Црној Гори више су постале декор који Влади и послодавцима даје легитимитет за доношење појединих аката који су често и на штету радника, а да су испали "из игре" свједочи и њихова пасивност и ћутање на урушавање права запослених последњих 30 година, оцјењују саговорници "Дана".
Дугогодишњи синдикалци, наши саговорници, наводе да је актуелна криза коју карактерише повећање цијена свега, ипак није заслуга само наших политичара, већ је у питању нешто што погађа цијели свијет.
Према оцјени синдикалног и грађанског активисте Предрага Спасојевића, она група сидниката која се се заиста бори за запослене, а таквих има на нивоу синдикалних организација и грана, требало би да крену у озбиљну акцију усмјерну према Влади и парламенту како би спасили оно што је остало од радичке класе.
– Ова криза мора да се расподијели равноправно, тако да већи дио кризе иде онима који имају више, а не да цијели терер падне на најсиромашније. Осим економске кризе, имамо и кризу морала, безбједности и свега, а синдикати су се деценијама бавили сами собом и личним амбицијама, као исход тога, добили смо синдикате који немају снагу да се одупру било чему – каже Спасојевић.
Према оцjени Веселина Вујановића, сваком човјеку је јасно да је политика преузела све сегменте државе, па су тако политичари узели посао синдикатима, те у парламенту се одлучује о зарадама, социјалама, па чак постоји и утркивање ко ће више да предложи.
– Немам ништа против бројних социјалних давања, али бојим се да то може да доведе до банкрота државе. Ми већ сада осјећамо, а тек ћемо осјетити, последице рата у Украјини и то у економском смислу, а надам се да нећемо у неком другом, безбједоносном и политичком. Политичке елите су нам се растрчале да уђу у нову владу, не знамо какву. Наиме, када се говори о приоритетима то су темељни уговор, отворен Балкан, разни закони, међутим, сад се не прича о положају радника и није чудно што је народ на ивици стрпљења. Владајући би више требали да се позабаве питањем како овај народ да преживи. Истина је да су зараде повећане и по први пут је просјечна зарада на нивоу потрошачке коропе и то треба поздравити, али пита ли се ико шта је са 130.000 пензонера чије пензије су, најчешће, испод 300 еура. Схватају ли политичари да све што ваља у овој држави су градили пензионери. Сматрају ли да је срамно и жалосно препуцавати се око фотеља и квази услова, а гледати ојађене пензионере како доживљавају проблеме са биолошким опстанком. О синдикатима је сувишно и причати, посебно овим репрезентативним јер су они изгубили посао, да су ваљали питали би се и њихова ријеч би се чула – наводи Вујановић.
Вујановић наводи да се над пензионерима спроводи геноцид, јер са њиховим примањима немогуће је преживјети. Ипак, каже да има начин и да се то ријеши.
– Једна немала група бивших сидникалаца и људи, који су о синдикалном покрету доста знали, озбиљно размишља да предложи јавности, политичкој елити, пројекат санације свих економских турбуленција и да исти, уколико буде заинтересованих страна, заједнички реализујемо. Вријеђа нас као интелектуалце и људе, у овом тренутку да ћутимо и не дижемо глас. Стога ко је заинтересован треба да зна да смо ми спремни да својим знањем и искуством помогнемо, само је питање хоће ли политичари прихватити нашу помоћ – наводи Вујановић.
Спасојевић истиче да су Црној Гори неопходне новчане и робне резерве.
– Ова држава која је прокламована као друштво социјалне правде мора више да пребаци терет на оне који имају, а што не видим да централе сидниката на томе инсистирају. Статути синдиката су застарели и сами себе гуше и уништавају. Имају бољу позицију од енглеске краљице, али потписују све што треба Влади. Закон о раду је лош али су га они подржалис. Наши сидникати, у већликом броју случајева, нијесу ушли у 21. вијек, они су још у 70–тим и 80–тим годинама прошлог вијека – сматра он.
