На 29. април незапослених је 56.362 лица, а запослена 154.782 радника. Саговорници „Дана” сматрају да радничке класе практично нема у Црној Гори, те да се она изгубила или распала заједно са гашењем великог броја фабрика које су запошљавале на десетине хиљада радника.
Прије распада СФРЈ, у Црној Гори су пуном паром радиле фабрике попут Комбината алуминијума, Жељезаре, Рудника боксита, Радоја Дакића, Титекса, Полимке, Ленке, Вунка, Горњег Ибра, Велимира Јакића, Фабрике електрода Плужине, Обода, Кошуте, Солане, Првоборца, Марка Радовића, Мљекаре и многих других. Нажалост, велики број њих није преживио транзициони и приватизациони период, док фабрике које и данас раде то чине у много мањем обиму и са значајно мањим бројем радника. КАП је некад запошљавао скоро шест хиљада радника, данас око 600, Жељезара 7.200, а данас 270 радника.
У свим тим фабрикама славио се празник рада и обиљежавао бројним свечаностима. Данас то није случај.
Предсједник Синдиката Жељезаре Жељко Рабреновић сматра да „1. мај” није празник какав је некад био.
– Некад је био оличење радничке класе, њенога рада и труда, али како је вријеме пролазило, „1. мај” је остао један датум у календару који се води као празник. Свој смисао је изгубио одавно. Радничке класе скоро да нема и то мало што је има, нико је у држави не схвата за озбиљно. Некад је у Жељезари као и свуда у држави обиљежаван разним манифестацијама, свечаностима, отварањем погона, додјелом станова, то је некад био празник коме су се радници баш радовали, а данас од тога нема баш ништа – рекао је Рабреновић.
Истакао је да су радници некада имали редовне плате и плате од којих су могли да живе лагодно, па су и празник прослављали како доликује.
– Данас када су плате јадне и жалосне не може да се преживи од плате до плате, а камоли да се слави празник. Некад је 7.200 радника примало велике плате и економија Никшића је живјела од тога, а данас кад 270 радника прими плату то се ни не осјети – изјавио је Рабреновић.
Предсједник Синдиката управе и правосуђа Ненад Ракочевић је казао да данас радници не знају да ли имају разлога да славе Први мај.
– Радници највјероватније не знају ни шта треба да славе, ни како је уопште настао овај празник. Не знају да су се у читавом свијету, а иницијално у Чикагу, десили масовни штрајкови и демонстрације чиме се издејствовао чувени систем – осам сати рада, осам сати одмора и осам сати културног образовања. На нашим просторима обиљежавање Првог маjа више се веже за гозбу и славље у природи, а мање за историjско сjећање на достигнућа свjетског радничког покрета, демонстрациjе и борбу за радна права, те jе због тога потребно указивати на важност овог дана, његовог значења и његове сврхе – истакао је Ракочевић.
Многи се, како је казао, сјећају разлога за славље Првог маја, а то су добре плате, јака предузећа, добар стандард, јаки синдикати, а данас синдикати не организуjу протестне шетње jер им се не би одазвало ни десет одсто синдикалних вођа, а о радницима да се не говори.
– Сиптоматично је да добар дио синдикалних првака из тог времена и дан-данас битише. Синдикати масовно губе чланство, jер су радници препознали политику личних интереса код доброг диjела синдикалног руководства и њихову прилагодљиву сервилну политику социjалног диjалога и одлука. На краjу, исти радници и чланови када треба да даjу подршку себи самоме, кроз синдикат, немаjу одлучности да се успротиве те масовношћу и jединством побољшаjу своj статус – казао је он.
Према његовим ријечима, број незапослених код нас никада није био већи.
– Пандемија је сломила кичму привреде, мала и средња предузећа, увукла страх у кости од губитка живота и здравља, те питање егзистенције поставила на друго мјесто. И даље jе функционалан систем кадрирања и запошљавања по линиjи партиjе и приjатељских релациjа, а непотизам jе и даље дубоко укориjењено зло, иако су се десиле круциjалне системске промjене – саопштио је Ракочевић.
Радник, како је навео, треба да се запита шта жели. Да ли је жељу превладао животињски инстикт за преживљавањем па сам себи каже: „Ћути, добро је, може и горе”.
– Многи да би преживjели мjесец мораjу да раде два посла, мораjу да раде дневно 12 сати, а онда да насмиjани дођу кући своjоj породици. Дубоко желимо да и ово вриjеме прође. Надамо се да ће се у будућности радити посао коjи волиш и живjети под своjим кровом, да ће се имати финансиjа за зимовање и за љетовање, да нико неће знати значење поjма кредит – поручио је Ракочевић.
Бивши радник КАП-а и бивши синдикалац Радован Тошковић сматра да више нема никаквог разлога да се слави Први мај.
– Радници су изгубили сва стечена права која су имали. То се десило захваљујући издаји радничких интереса од стране републичких синдиката, који су све урадили зарад личних интереса. Некад су радници имали разлога да славе Први мај и било је и свечаности и весеља, радничких игара, јер је радник уживао сва права. Били су добро плаћени, одмарало се за празнике, имао је свако уговор за стално, новац за одмор. Радник се радовао Првом мају јер га је дочекивао задовољан, имао је сва права и био заштићен, а сад нема ништа од тога. Радничка права се неће ни повратити, док су на челу републичких синдиката исти људи који су на тим позицијама деценијама. Да би се промијенио статус радника, треба промијенити синдикалне вође – закључио је Тошковић.
Са друге стране, генерални секретар Уније слободних синдиката (УССЦГ) Срђа Кековић сматра да ће радници увијек имати разлога да славе Први мај, јер је то дан велике жртве и великог постигнућа за свијет рада, а односи се на осмочасовни радни дан.
– Уjедно, то jе дан коjи нас учи о солидарности и снази радничког удруживања, а то никада не смиjемо да заборавимо, поготово не у времену неолиберализма у коjем живимо. Зато jе важно таj дан славити и обиљежавати разним манифестациjама. Униjа слободних синдиката Црне Горе jе на таj дан организовала протестне шетње, али нас jе ове, као и прошле године, сприjечила епидемиjа вируса корона и епидемиолошке мjере ограничења кретања и окупљања – рекао је Кековић.
Подсјетио је да се, док смо живјели у времену социјалистичког самоуправљања, Први мај обиљежавао дружењима, пјесмом, игром на првомајским уранцима.
– То jе било вриjеме у коjем jе радник био централна фигура у систему и у коjем смо, мање-више, сви били равноправни. Последње три децениjе живимо у времену транзициjе из тог система у систем капитал односа. Пролазимо кроз фазу „вулгарног” капитализма, уништили смо фабрике и индустриjску производњу, систем jе подређен интересима власника капитала, радници су стављени на маргину, а борбу за очување њихових права jедино воде синдикати. У таквим условима обиљежавање Првог маjа jесте обавеза, како би подстицали свиjест радника о потреби синдикалног удруживања и солидарности, али заиста ово ниjесу времена за пjесму и игру – поручио је Кековић.
Генерални секретар Савеза слободних синдиката (ССЦГ) Душко Зарубица оцијенио је да запослени у Црној Гори не остварују своја права из рада и по основу рада, како је прописано законом.
– То је посебно евидентно у години пандемије. Закон о раду је добро регулисао права запослених, али је проблем што је социјални дијалог замро, а до најбољих рјешења у свим државама се долази кроз дијалог. И даље је присутан отпор према синдикалном организовању – рекао је Зарубица.
Основни видови непоштовања права радника су радно вријеме, слободни дани, рад у вријеме празника, неплаћање прековременог рада, што је посебно истакнуто приликом рада од куће, који уопште није дефинисан.
– Доста права запослених се не поштује и не остварује у пракси, али два синдиката ће наћи снаге и успјети да се изборе и са тим проблемима – поручио је Зарубица.
Бивши радник „Радоја Дакића” Милан Вукчевић са сјетом се сјећа празника рада.
– Сваког 1. маја празник је обиљежаван на свечани начин. Такмичења између највећих металских предузећа у којима је радило око 30 хиљада људи. За нас је то био већи празник него Нова година – казао је Вукчевић.
Са радничким правима наопако је кренуло с распадом државе.
– Морали смо да пропаднемо кад су нам приправници преузели вођење државе. Радници сада могу само да се присјећају тог времена и сигурно је да ове године за Први мај, радници из производње неће осјећати фино, већ ће се само са симпатијама присјећати како се некад обиљежавао празник рада – закључио је Вукчевић.
