Ни након 17 година од убиства уредника "Дана" Душка Јовановића нема одговора на питање ко је наручилац, а ко егзекутор.
Помака нема ни након пада ДПС-а којем је државни алиби био то што је тужилац био уморан, па је истрага запала у ћорсокак, а новим властима је алиби, изгледа, "проток времена" и "заробљено тужилаштво". Зато их на данашњи дан, када обиљежавамо још једну годишњицу, подсјећамо да се од 2004. године ништа није промијенило.
Ако су тада знали и јавно оптуживали ко су убице и налогодавац, зашто данас када су у могућности не процесуирају те које су оптуживали. Сви пропусти у истрази, опструкције, одуговлачење и повластице једином осуђеном за саизвршилаштво у убиству стоје и данас, па се поставља питање зашто нема реакције државе и да ли ће и ова, као и претходна власт имати државни алиби. Тај алиби се тренутно огледа у чињеници да још увијек није ослобођено тужилаштво, али и то ће се убрзо догодити.
Али шта је са Агенцијом за националну безбједност. Да ли је она ослобођена? Или се води оном старом "служба је служба, а дружба је дружба"? Због чега тајна полиција не отвори досије Душка Јовановића, као што је отворила досијее неких актуелних политичара. Ваљда је Јовановић, који је дуго чекану слободу натопио властитом крвљу, заслужио да макар знамо ко га је пратио, прислушкивао, пребијао. Тако ћемо знати и ко га је убио.
Из године у годину понављамо исте захтјеве, па ћемо то учинити и ове. И понављаћемо све док се не открију злочинци. Објавите службене забиљешке о "црним тројкама" и пријетњама Душку Јовановићу. Отворите досије, испитајте ко је од шефова подземља у ноћи убиства испијао виски са члановима ужег кабинета. Бивша власт је заташкавала и лагала, а садашња прича, али ништа не предузима.
Поновићемо оно што смо и прије три мјесеца. Ако постоји воља и искрена намјера да расвијетлите злочин – то можете, а и могли сте учинити за недјељу дана. Управо онако како сте заједно са нама тврдили свих ових 17 година. Осим, ако опијени влашћу нијесте заборавили како је Јовановић стријељан испред редакције "Дана". Зато смо ми ту да вас подсјетимо, као што са насловнице на овај злочин подсјећамо више од 6.000 дана.
Да ли ћемо чекати још 6.000 дана да размонтирате црну кутију бившег режима и тадашњег шефа тајне полиције Душка Марковића? Да ли ћемо још 17 година чекати да питате Дамира Мандића ко му је из Службе Државне безбједности давао пушке "да их буде више". То питање му, ових дана можете поставити и на подгоричким улицама јер је баш уочи годишњице убиства Јовановића добио "заслужени" одмор због "доброг владања". Хоћете ли и ви као претходни ћутати о томе да ли је Вук Вулевић имао легитимацију ДБ-а. Хоће ли вам живот Душка Јовановића бити јефтинији од слободе налогодавца и сарадника службе?
Хоћемо ли и вас чекати 17 година да питате тужиоца Новака Ражнатовића зашто није овјерио признање оптуженог, а Ивицу Станковића зашто је предмет дао судији Радовану Мандићу... Треба ли вас подсјећати да питате судију по чијем је налогу ослободио саучесника у злочину, Весну Меденицу да одговори гдје су нестали снимци убица са камера словеначке амбасаде, а Веселин Вељовић да каже гдје је службена забиљешка о саслушању Дамира Мандића. Да је среће, сви поменути би још 4. децембра прошле године када сте формирали владу били иза решетака.
Још једном вас подсјећамо да је Душко Јовановић синоним страдања слободе говора не само у Црној Гори већ и шире у региону. Њега нико није шамарао, псовао или одгурнуо раменом. Душко Јовановић је те кобне ноћи завршио насловницу, а онда је стријељан испред редакције. Није се вратио кући. Платио је главом да бисмо се ми враћали кући. Платио је највишу цијену. Онај од чијег је метка Душко страдао знао је да га у оном медијском и политичком брлогу, једино Душко Јовановић може зауставити.
Митар В.РАКЧЕВИЋ
