Политичка криза у Црној Гори је скоро на врхунцу. Имамо Владу која је свјетски политички феномен, коју скоро нико не подржава али опстаје, и предсједника државе који је изгубио парламентарне изборе. Обојица се грчевито боре за опстанак на политичкој сцени и кохабитирају присним сусретима и оштром реториком у званичним изјавама.
Према најавама оних који су изабрали премијера Здравка Кривокапића и његову експертску владу, он је на стакленим ногама и питање је дана када ће доћи до рекоснтрукције, Владе или чак смјене премијера. Од 30. августа прошле године, од "историјске побједе опозиције", Мило Ђукановић и његова партија су, након пораза и првих дана збуњености, остали неокрзнути, а највљивано је демонтирање бившег режима. То су показали локални избори у Никшићу, гдје је ова партија задржала скоро исту подршку грађана, као и на претходим изборирима. Истина, након тога ДПС је претрпио убједљив пораз на локалним изборима у Херцег Новом, али то је било и сасвим очекивано.
У посљедње вријеме на мети напада политичких партија више су Влада и Здравко Кривокапић, него Мило Ђукановић и бивши режима. Ипак, то није без разлога. Управо је премијер Кривокапић томе допринио.
Сјетимо се да је на мјесто премијера дошао као носилац листе "За будућност Црне Горе", али је, на неки начин изневјерио бираче ове коалиције потпуно се окрећући према Демократама и подржавајући их на локалним изборима. Иако је више пута потврђено да је на чело листе "За будућност Црне Горе" дошао на препоруку Цркве, Кривокапић је и ту показао недољедност. То покаује одлагање потписивања Темељног уговора и чињеница да га је патријарх српски Порфирије демантовао, указујући да није од Кривокапића добио писмо за које је овај тврдио да га је послао.
Многи се слажу да ни састав Владе није експертски, како је обећао, па самим тим није успио ни да се инкорпорира у политички систем Црне Горе. Та Влада није ни политичка, и у сталној је конфронтацији са политичким субјектима који јој дају подршку у Скупштини Црне Горе. Премијер није ни основао Демохришћанску странку коју су његови сарадници најављивали, па нема никакво политичко залеђе, па је принуђен да се "прикопчава" онима који су политички јачи и којима његово (не)дјеловање у потпуности одговара.
На другој страни принуђен је на кохабитацију са Милом Ђукановићем, па је сваки сусрет њих двојице нови повод за нападе на премијера.
Како онда Кривокапић опстаје?
Управо тако што се сви у Црној Гори плаше избора. Ђукановић зна да сам не може освојити власт, а могући коалициони партнери су исувише слаби. Чланице скупштинске већине су у страху да ће бити оптужени за издају и сарадњу са Ђукановићем, док међународној заједници која је, изгледа, најзначајнији фактор у читавој овој причи, одговара Влада и премијер који не мијењају спољњу политику, а на унутрашњем плану не доносе ништа ново.
Политичка криза ће, вјероватно, дуго трајати, јер са предсједником државе који је изгубио парламентарне изборе, и премијером који, сигурно, не може добити наредне, не можемо ништа друго ни очекивати.
