На данашњи дан, 4. фебруара 1927. године умро је Јанко Вукотић, сердар и армијски генерал у војскама Књажевине и Краљевине Црне Горе.
Крајем 1915. године око пола милиона аустроугарских, њемачких и бугарских војника напало је Србију, чија се војска уз тешке губитке повлачила преко Косова и Метохије, Црне Горе и Албаније, све до Крфа.
У намјери да пресјече повлачење, Аустроугарска је предузела операцију да то одступање пресјече у Црној Гори.
Бечки генерали знатне снаге упутиле су у том правцу. У то вријеме, црногорска војска је била у веома тешкој ситуацији. Војници су или имали љетње униформе, или носили одјећу донијету од куће. У јединицима готово да је владала глад – следовање за неколико дана било је само пола килограма хљеба.
Црногорски војници носили су застарјело оружје, а и муниције је било мало. Укупан број војника под командом Јанка Вукотића био је око 6.500.
У одлучујућим биткама 6. и 7. јануара 1916. године, на Мојковцу, Аустроугари нијесу успјели да остваре свој наум – војска Краљевине Србије повукла се преко Чакора и Подгорице за Албанију. Али, рат се наставио.
Аустроугари су 11. јануара освојили Ловћен, два дана касније и Цетиње. Јанко Вукотић је био заробљен, а након повратка из аустроугарских казамата послије рата и уједињења 1918. године, војну каријеру наставио је у Београду. Био је у немилости Николе Пашића, који је упорно одбијао да му да чин генерала.
Тек на трећу интервенцију краља Александра, који га је изузетно поштовао, добио је чин бригадира. 1925. године добио је чин армијског генерала. Умро је двије године касније и сахрањен је у Алеји великана.
О драматичним данима послије Мојковачке битке сердар Јанко Вукотић свједочи:
Петог јануара држали смо сједницу: Краљ, Влада, и ја, у дворцу на Крушевцу, што да се ради. Једногласно закључисмо, на крају крајева, да се повлачимо, те да се војсци изда наређење да брани одступницу. Ја нећу да кажем Краљу да сам ја то наређење војсци већ издао (био сам шеф Штаба Врховне Команде на мјесто Пешића), не би ли и он потписао. Ристо Поповић му подноси на потпис.
А он вели: “Нека, чоче, да се мало одморим, та готово је, сложени смо сви.”
Ја се вратим у Подгорицу и цио сјутрадан издајем наређења војсци, нарочито Санџачкој, како и куда да се повлачи. Страшно сам уморан. Једва се држим на ногама. Испрозебао. Промукао. У то дође краљев ауто – зове ме Краљ у Крушевац. “Речи у Крушевцу, да нећу доћи!” викнем ја шоферу. Он стоји, не миче се. “Мичи се, погани, јеси разумио што ти кажем!”
– Сто пута тако дошао би прије ауто да идем Господару, а кад тамо, нема ништа до беспослица. Предосјећао сам да ме Краљ зове да ме мозда спријечи у командовању. Бојао сам се због онога на јучерашњој сједници, да се није предомислио, ка што се често предомишљао.
У то проваљују неколицина официра и дигну ме из столице:
“А да хоћеш, Бога ми заиста још ићи кад наређује Господар! Иди па да видимо што ће!”
Баче ме у ауто. Имао сам ватру, једва говорио.
Дошавши у Крушевац питам:
“Ђе је Господар!”
– “Ено га у соби!”
Никад му нијесам улазио без пријаве, иако ми је то дозвољавао да вазда уђем код оћу. Али сада сам рупио онако кроз врата да се и он зачудио. Сједио је на кревету, у униформи. Пред њим један сто, и код стола стоји Мирко, укочен, болестан. Књаз Петар, за другим столом, чука прстом о сто.
“Што је, Јанко!” вели стари зачуђено.
– “Што си ме звао, Господару?”
-“Јанко!”
– “Заповиједајте, Господару!”
– “Ја идем.”
– “Куд, Господару?”
– “У Скадар!”
Замути ми се пред очима, изгубих све обзире, и онако болестан и растројен стадох викати иза гласа, да су бале скакале око мене:
“Е чуј ме, Господару! Служио сам ти тридесет година! Чувао сам те боље него што те чувала твоја жена Милена и него твоје шћери. Боље, зато јер сам више разумио од њих. Па кад нас тако остављаш, ево ће ти рећи да си и сад послушао синове, а синови твоји нијесу служили ни теби ни отаџбини, нити су ти бранили част, ни част Црне Горе. Па хајде, издај је и ти! Што гођ је неваљалства, у сва су угазили. Е сад видим да смо те узалуд бранили и чували”…
Говорио сам тако не знам колико, изван себе, а он је само викао: “Јанко, Јанко! Смири се! Јанко”
И онда је викнуо што може: “Јанко, чуј ме! Заклео сам се својој фамилији на ћивоту св. Петра да ћу вечерас бити у Скадру; али ево теби дајем ријеч: не био ја човјек ако се сјутра не вратим опет овамо! Разумијеш ли, чоче!”
– То ме дирну, помислих му на фамилију, па рекох:
“Па што ми не кажеш, за Бога?”
– “А не даш ми да ти кажем.”
– “Опрости, Господару.”
Повјеровах му, би ми криво на мене сама што сам онако изашао из такта.
Мир са Аустријом подразумијевао је да су Црногорци слободни и да влада остаје иста.
Три или четири аутомобила бијаху ту, око Краља, па их опколише слуге и дворјани. Вуко Вукотић – био двадесет година командант дворских перјаника – стоји објешених брка, оклембесао се онако, не миче се.
“Што је, Вуко, што не сиједаш?” викнух ја.
“Чујеш ли што рече Господар, сиједај!”
Он ћути, ништа не говори.
“Чујеш ли ти”, понових му ја, “зашто не сиједаш, сиједај – ево командујем ти у присуству Господареву: сиједај!” – и он се онда маче и сједе.
Одоше. Ја се мало послије упутих за њима у Подгорицу. Влада тамо виђела Краља ђе прође, па ме подругљиво дочека, као да сам ја с њиме у споразуму. Зовнух их у једну канцеларију, испричах како ће се Краљ вратити, и мало их умирих.
Цио тај дан проведох ту у вези са војском. Стиже ми послије мој заступник, млади бригадир Петар Мартиновић, с Штабом. Оставио сам био њега за команданта у Санџаку, иако је било старијих по чину, јер је врло способан и енергичан официр. Рече да је све спремно, и да ће се моћи са неким батеријама прећи око Кастратских вирова те бранити одступницу. Одобрих му. Ха, соколе!
Увече дође поштар, и рече ми да ме зове Краљ на телефон. Пређох у сусједну кућу(у пошту) и запитах одакле зове. Рекоше: “Из Скадра.”
Кад то чух, помислих да не креће овамо, па шћедох рећи да не креће по ноћи.
“Хало, хало! Јесли ли ти то Јанко?”
– “Ево јесам, Господару.”
– “Јанко, чуј ме!”
– “Заповиједајте, Господару!”
– “Јанко, ја крећем. ”
-“Куд Господару?” – хтједох опет рећи да не креће по ноћи.
– “Идем на Љеш и Сан Ђовани, па преко мора!”
Кад то чух, све се око мене окрену, изгубих присебност духа, и само завиках:
“Иди, никад се не виђели!” Бачих слушалицу као луд и изађох. Зврји телефон, истрча поштар за мном:
“Ајде, ајде, говори Господар још!” Узех слушалицу.
“Јанко, хвала ти на служби!”
– “А теби не-хвала!…”
И опет бачим слушалицу.
Божо Петровић и Јово Поповић, који су били код њега, причали су послије да је Краљ на телефону говорио неких 20 минута…
Е, што сад да радим? Стадох да се мислим. Одступићу с колико могнем војске. Од Никшића војске нема… Мартиновић ми јавља да ћемо ми моћи одступити. Ха, Боже помози! Но послије, он јавља телефоном како су топови остали без војске. Е, што сад? Да идем на Плавницу, па лађом за Краљем? Послије опет промислих: па да туда кренем за Краљем, без војске, сви би ми Црногорци рекли да сам био с њиме у договору да их оставимо, а нарочито послије оног на Крушевцу.
Е, нема се куд тамо, остаћу с народом, па што нам Бог да.