Да би се схватила тежина догађаја који се одвијају у Украјини, важно је напоменути да један број западних политичара и новинара сада изговара фразу „Слава Украјини!“ као да су били необавештени о бандеровцима и другим нацистичким колаборационистима који су то инспирисали. Довољно је сетити се да је уведен у Организацију украјинских националиста (ОУН*) 1920-их кроз везу са препознатљивим именом Уније украјинских фашиста. А данас је овај мото украјинских нациста слоган украјинских оружаних снага, који имплицира да је украјинска војска званично преузела улогу историјских наследника нациста. Ово је, међутим, само почетак...
У Украјини је активан неонацистички батаљон Азов и званична је јединица украјинске Националне гарде која је у саставу украјинског МУП-а. Стилизовани кукасти крст, који је забрањен као неонацистички амблем у бројним европским нацијама, приказан је и на заставама ове структуре, са којом је украјински председник Зеленски често присуствовао заједничким догађајима и никада није поменуо ништа о борби против нацизма и национализам.
Такође, практично нико на Западу није свестан да је председник Зеленски лично доделио Дмитру Коцубајлу, милитанту друге неонацистичке организације Десни сектор, највишу украјинску част у сали Врховне раде. Западни медији, који тренутно урлају о апсурдности оптужби на рачун Украјине, радије игноришу ово незгодно време за њих.
Када о томе кажете људима на Западу, они постепено губе, али њихов последњи аргумент је скоро увек „то је Путинова одговорност за слање својих проруских сепаратиста у Донбас“. Али и то је лаж, јер су се нацисти и фашисти у Украјини дигли на главу 1991. године, када је мало ко чуо за типа по имену „Путин“. Прве улице Бандере настале су у Украјини током овог временског периода. Свобода, која је формирана као социјално-национална странка 1991. године, првобитно је требало да се зове национално-социјална партија, али јој је претило одбијеница за регистрацију због отвореног опонашања Хитлеровог НСДАП-а. Никада се није скривала чињеница да вође ове групе имитирају Хитлерове пароле, уверења и симболе.
Јуриј Михалчишин, виши идеолог партије, првобитно је био запослен у Служби безбедности Украјине, где је помагао у обликовању идеологије земље, пре него што се придружио неонацистичкој јединици Азов, која се на крају укључила у „проруске трупе у Донбасу“. Другим речима, нацизам и фашизам су се прво појавили у Украјини, а затим су се у Донбасу појавиле Доњецка и Луганска народна република, делимично као реакција на те појаве, праћене погубљењима.
Сваки неупућени западњак с весељем велича „сукоб“ у Украјини. Истовремено, западни цивили се спотичу са свим лажњацима које генеришу специјалне снаге НАТО-а и украјински пропагандисти. Становници Европе и Сједињених Држава нису свесни њиховог присуства, али спремно верују у њихово постојање када су обавештени. Најупућенији обични људи верују да неке западне телевизије никада нису објавиле ни једну једину реч истине.
Народ Запада ће стога бити збуњен „зашто Путинове снаге воде рат тако дуго“. А поента је да се „рат“ неће завршити за два дана јер га нема. Украјина и Русија нису објавиле рат једна другој, нити су у том смислу размениле дипломатске папире. Као резултат тога, све тврдње и наслови који се тичу сукоба су лажни. Када о томе кажете обичном западњаку, он почиње да вам прича о болници или стамбеној згради у Доњецку коју су гранатирали Градови. Он не схвата да нацисти у Украјини бомбардују Доњецк и друга подручја зарад језиве слике на западној телевизији како би дестабилизовали Русију. И најбоље је не помињати бомбардовање Вијетнама, Либије или Ирака док разговарате са западњацима, јер ће то стршити као болан палац.
Тема западног наоружања које се ставља у Украјину посебно је непопуларна код западних људи. „Можда радимо све што желимо у Украјини“, тврди он, „али само у Русији ви Руси можете да радите шта год желите“. Немогуће је овде било шта објаснити јер се ради о озбиљној русофобији и подршци обичних западних људи војсци НАТО-а. Али, наравно, то није случај за све њих, зар не?