Piše: Slobodan Samardžija

Ne, naš čo­vjek jed­no­stav­no ho­će da ima mo­guć­nost, slo­bo­du da po toj Evro­pi slo­bod­no vr­šlja, da se ma­lo na­u­ži­va, even­tu­al­no na­đe do­bro pla­ćen po­sao, da se ško­lu­je, tro­ši pa­re za­ra­đe­ne kod ku­će, da po­ne­kog Evro­plja­ni­na ugo­sti... Ta­kvi smo mi u Sr­bi­ji.

Ali ta­kva Sr­bi­ja se Evro­pi ni­ka­da ni­je pre­tje­ra­no do­pa­da­la. Ni kao ne­za­vi­sna dr­ža­va, ni u okvi­ri­ma biv­še ju­go­slo­ven­ske za­jed­ni­ce. Na­pro­tiv. Raz­log je jed­no­sta­van: uvijek smo bi­li ne­ka­ko – van svije­ta. Isto­vre­me­no, že­lje­li smo da bu­de­mo rav­no­pra­van dio kon­ti­nen­tal­ne po­ro­di­ce, a da osta­ne­mo svo­ji. Ali, avaj… Di­le­mu ko smo i s kim že­li­mo da dije­li­mo sud­bi­nu, ni­ka­da ni­smo do kra­ja raz­rije­ši­li. Do­du­še, pra­va pri­li­ka ni­je nam ni pru­že­na.

I sa­da se pi­ta­mo: Da li se bes­po­go­vor­no pri­klju­či­ti Evrop­skoj uni­ji, i ti­me se od­re­ći znat­nog dije­la te­ško ste­če­nog su­ve­re­ni­te­ta ko­ji se od­no­si na mo­ne­tar­nu po­li­ti­ku, tr­go­vi­nu, ca­ri­ne, bez­bjed­nost… pa i po­ne­kih na­vi­ka? Ili osta­ti usa­mljen na dije­lu kon­ti­nen­ta ko­ji je vje­ko­vi­ma bio po­zor­ni­ca dje­lo­va­nja ra­znih moć­ni­ka, ko­ji nam uglav­nom ni­jesu že­lje­li do­bro. Da li smo do­šli do to­ga da ka­že­mo "si­la Bo­ga ne mo­li" i da pri­hva­ti­mo ne­što što nam baš i ni­je "po mje­ri"? Po­go­to­vo da­nas, ka­da ta Evro­pa sve vi­še ot­kri­va svo­je pra­vo li­ce, ko­je ni­je ni­ma­lo pri­vlač­no.

Slobodan Samardžija

Foto: politika.rs

Te­ško je vje­ro­va­ti da ne po­sto­ji ba­rem ne­ka "nit" ko­ja bi mo­gla da pri­bli­ži srp­ski i evrop­ski po­gled na svijet. Ma­da, ima­ju­ći na umu is­ku­stva osta­lih ov­da­šnjih na­ro­da, po­seb­no ma­njih, is­pa­da da i ni­smo to­li­ko usa­mlje­ni. Pro­blem je u to­me što se po­zi­tiv­na ide­ja za­jed­ni­štva, za­hva­lju­ju­ći me­ga­lo­ma­ni­ji ne­ka­da­šnjih moć­nih ze­ma­lja, iz­vi­to­pe­ri­la u svo­ju su­prot­nost i vi­še pri­bli­ži­la ono­me što smo do­ži­vje­li pred Dru­gi svjet­ski rat. Ame­ri­ka kao ve­li­ka po­bjed­nič­ka ze­mlja de­ce­ni­ja­ma je uspije­va­la da ob­u­zda ni­kad ne­u­ga­sle im­pe­ri­jal­ne am­bi­ci­je Evro­plja­na. Ali vre­me­na su se pro­mije­ni­la.

Ob­no­va mo­ći Ru­si­je sva­ka­ko je do­pri­nije­la da se dru­gi igra­či na na­šem kon­ti­nen­tu vra­te na­iz­gled za­bo­ra­vlje­nim sno­vi­ma o sop­stve­noj ve­li­či­ni i ši­re­nju na is­tok. Rat u Ukra­ji­ni po­stao je ne­iz­bje­žan. To je po­seb­no da­lo vje­tra Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, ko­ja je i svo­ju "spe­ci­fič­nu stra­te­gi­ju pre­ma za­jed­nič­koj po­ro­di­ci" iz­gra­di­la upra­vo iz­la­skom iz nje 31. ja­nu­a­ra 2020.

Ko­lo je po­če­lo da se mr­si. Ša­či­ca bri­sel­skih či­nov­ni­ka ko­ji se ni­ka­da i nig­dje ni­jesu po­ja­vi­li kao iz­bor­ni kan­di­da­ti gra­đa­na ze­ma­lja iz ko­jih po­ti­ču, na se­be je pre­u­ze­la ulo­gu ne­pri­ko­sno­ve­nih vo­đa cije­le EU. Kre­nu­li su pri­ti­sci na ma­le ze­mlje, ucje­ne i ma­ni­pu­la­ci­je po­sta­li su na­čin po­na­ša­nja, kao i otvo­re­ne prijet­nje upo­tre­bom si­le. Na­ja­vlju­je se i zva­nič­no uvo­đe­nje me­dij­ske cen­zu­re, ko­ja se, uz­gred, zdu­šno spro­vo­di već ne­ko­li­ko go­di­na. Ovih da­na pro­no­se se i vije­sti da čel­ni­ca Evrop­ske ko­mi­si­je Ur­su­la fon der La­jen stva­ra sop­stve­nu oba­vje­štaj­nu slu­žbu.

Le­gal­no iza­bra­ni li­de­ri po­je­di­nač­nih ze­ma­lja iz­gu­bi­li su sva­ki auto­ri­tet i po­sta­li po­lu­ge mo­ći u ru­ka­ma ra­znih fo­ru­ma i ko­mi­si­ja uni­je. Di­rekt­no upli­ta­nje u rat u Ukra­ji­ni bi­lo je sa­mo ste­pe­ni­ca vi­še. Od­boj­nost pre­ma do­šlja­ci­ma, po­seb­no rad­noj sna­zi uve­ze­noj iz ne­e­vrop­skih ze­ma­lja, unije­la je ne­mir i do­pri­nije­la bu­đe­nju neo­na­ci­stič­kih po­kre­ta. Ulič­ni ob­ra­ču­ni, te­ro­ri­stič­ki na­pa­di su uče­sta­li…

Po­seb­na pri­ča je re­do­sled pri­klju­če­nja za­jed­ni­ci ko­ji, prak­tič­no, od­re­đu­je bri­sel­ska bi­ro­kra­ti­ja, a ne za­jed­nič­ki do­go­vor ze­ma­lja čla­ni­ca. Ta­ko su me­đu naj­pri­vlač­ni­je kan­di­da­te od­ne­dav­no iz­bi­le Ukra­ji­na, ko­ja je već če­tvr­tu go­di­nu u ra­tu, Mol­da­vi­ja, u ko­joj je pred­sjed­nič­kim de­kre­tom za­bra­nje­no dje­lo­va­nje po­je­di­nih po­li­tič­kih par­ti­ja, Cr­na Go­ra, ko­ja ni sa­ma ne zna na ko­ju bi se stra­nu okre­nu­la.

Isto­vre­me­no Sr­bi­ji se, umje­sto vije­sti o sko­rom pri­je­mu, po­tu­ra­ju pri­če o "bes­po­vrat­nim sred­stvi­ma" ko­ja EU ula­že na na­šem pu­tu ka član­stvu. Ne na­vo­di se da da­va­nje pa­ra "na lije­pe oči" ni­ka­da i nig­dje ni­je po­sto­ja­lo. Sve je bi­lo i osta­lo u funk­ci­ji pret­po­sta­vlje­ne za­ra­de da­ro­dav­ca.

Pri­mje­ra ra­di: Evro­pa je u ze­mlje ne­ka­da­šnjeg Is­toč­nog blo­ka ulo­ži­la ogrom­ne pa­re sa­mo da bi ih sta­vi­la pod kon­tro­lu Bri­se­la. Ta­ko su su­me do­dije­lje­ne u to ime kre­ću od 25 mi­li­jar­di eura, ko­li­ko je do­bi­la Slo­vač­ka, do 180 mi­li­jar­di da­tih Polj­skoj. Sr­bi­ja ni­je do­seg­nu­la ni ci­fru od de­vet mi­li­jar­di. A i to tek u funk­ci­ji za­u­zi­ma­nja po­volj­ni­je po­zi­ci­je za bu­du­će po­slo­va­nje već sla­ba­šnih evrop­skih kom­pa­ni­ja.

Na sve se na­do­ve­zu­ju neo­d­go­vor­ni me­di­ji. Po­dje­la na "pro­srp­ske" (auto­mat­ski, ne­e­vrop­ske) i "pro­e­vrop­ske" (auto­mat­ski, an­ti­srp­ske) to­li­ko je oštra da se i jed­ni i dru­gi vi­še ba­ve me­đu­sob­nim skan­da­li­ma ne­go ozbilj­nim ana­li­za­ma pro­ble­ma u ko­ji­ma se na­la­zi ze­mlja. Otvo­re­na pro­pa­gan­da pro­sto je zbri­sa­la no­vi­nar­sku eti­ku…

Objek­tiv­no, Evrop­ska uni­ja da­nas ni­je ni na­lik ono­me što su za­mi­sli­li nje­ni tvor­ci. A na­ma ta­kva za­jed­ni­ca ko­ja već raz­mi­šlja i o sop­stve­noj voj­sci (po­red NA­TO-a), za­rad bor­be pro­tiv Ru­si­je, Tur­ske, Ki­ne­za… pa i Sr­ba ko­ji dru­ga­či­je mi­sle, jed­no­stav­no, ni­je po­treb­na. Sve po­me­nu­to pro­šli smo to­kom 20. vije­ka i mno­go na­u­či­li. Pro­la­zi­mo i da­nas.

Da se ne la­že­mo, ide­je o ras­par­ča­va­nju SFR Ju­go­sla­vi­je, nje­ne na­sled­ni­ce Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, ra­to­vi de­ve­de­se­tih go­di­na, o ne­za­vi­sno­sti Ko­so­va… i sve "obo­je­ne re­vo­lu­ci­je" ko­je su obilje­ži­le pre­laz iz 20. u 21. vijek, ni­su na­sta­li ta­mo gdje su se de­si­li. Po­tu­re­ni su od stra­ne po­li­tič­ko-po­slov­nih kru­go­va ko­ji su shva­ti­li da Evro­pa bez onih ko­ji će da je hra­ne, snab­dije­va­ju ener­gen­ti­ma, rijet­kim me­ta­li­ma i jef­ti­nom rad­nom sna­gom, jed­no­stav­no, ne mo­že da op­sta­ne kao rav­no­pra­van part­ner sa Sjedinjenim Američkim Državama, Ki­nom, Ru­si­jom, In­di­jom i biv­šim ko­lo­ni­ja­ma.

Ući u ta­kvu Evrop­sku uni­ju ne či­ni se ni ra­ci­o­nal­no, ni pri­ma­mlji­vo. Ba­rem dok se Bri­sel­ska bi­ro­kra­ti­ja ne do­zo­ve pa­me­ti.

politika.rs

(Autor je no­vi­nar "Po­li­ti­ke" u pen­zi­ji)

Mišljenja objavljena u tekstovima autora nisu nužno i stavovi redakcije „Dana"