Баздуљ / -Фото: Оксана Тоскић, Каледиоскоп
11/09/2021 u 11:19 h
ДАН порталДАН портал
Preuzmite našu aplikaciju
Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
StoryEditor

Мухарем Баздуљ: Што је Елвис Присли за Мемфис, то је Његош за Цетиње

Постоје ствари чија се вриједност не мјери новцем, а уосталом, на томе је, суштински, пао и Мило Ђукановић, пише познати књижевник

Познати књижевник из Травника Мухарем Баздуљ написао је колумну за Портал Етос, коју преносимо у цјелости.

Америчка савезна држава Тенеси је око осам пута већа од Црне Горе и има близу десет пута више становника. Главни град Тенесија је Нешвил, али Нешвил није највећи град у Тенесију, пошто је Мемфис већи. 

Подгорица је највећи град у Црној Гори и Подгорица је главни град Црне Горе. Цетиње је, међутим, пријестолница. Да је Црна Гора Тенеси, Подгорица би била Нешвил, а Цетиње би било Мемфис. Мемфис је Мемфис због Елвиса, а Цетиње је Цетиње због Његоша. Све што је Елвис за свјетски рокенрол, то је Његош за сваки црногорски, српски и југословенски (културолошки) рокенрол. 

Све што се дешавало око устоличења Јоаникија могло је у теорији имати различите звучне кулисе. У мојој глави, међутим, цијелу ту ситуацију савршено испраћа само једна пјесма: Walking in Memphis Марка Кона.

Ове године се навршило тачно тридесет година од објављивања ове пјесме. До дана данашњег она је остала парадигма Коновог стваралаштва. То је био први сингл с његовог првог албума и пјесма која је била и остала његов највећи успјех. По ауторовом властитом признању, пјесма је стопостотно аутобиографска. Шест година раније, посјетио је Мемфис, скоро ходочаснички.

Иако Јеврејин, којем су његова традиција и идентитет важни, он се у Мемфису клања госпел (хришћанској) традицији. Ту ситуацију илуструје један од најнезаборавнијих стихова у пјесми, кад га госпел пјевачица упита да ли је он хришћанин, а Кон одговара: Госпођо, вечерас јесам.

Постоје, наиме, ситуације кад привремено биваш и оно што ниси, зато што те све на неком мјесту води у том правцу. Тако би и неки идеалтипски ходочасник који се затекао на Цетињу првог септембарског викенда 2021. године, на питање да ли је Србин, морао да одговори да те вечери јесте. 

Огромна је силесија лажних аргумената упрегнута да се покуша проблематизовати нешто што би требало да буде савршено природно и логично: једна вјерска заједница у складу с властитим правилима и узусима устоличује властитог великодостојника у властитом храму. На први поглед, у томе нема и не може бити ничег проблематичног. А опет, нема ко се није јавио да ту ствар проблематизује. 

Аутор од кога заправо и нисам очекивао такву врсту натегнуте симплификације пише ових дана: „Драматични телевизијски извјештаји из петосептембарске операције СПЦ-а у Црној Гори 2021, којом је наметнула тој земљи идентитет који пола нације не прихваћа, оживјели су по регији страх од понављања деведесетих.“

Како је тачно устоличиње Јоаникија у Цетињском манастиру наметнуло Црној Гори идентитет „који пола нације не прихваћа“? То је питање на које би вриједило чути одговор, како се то каже, sine ira et studio. Једна од вјерских заједница у Црној Гори, она којој није дато оно што је дато свим осталим, успјела је, тешком муком, да обави вјерски обред који се тиче само њених припадника, а то се накнадно тумачки „наметањем идентитета“. Ријеч је у најмању руку о површној претјеривању, а у најгорем о тенденциозном фалсификату. У крајњој консеквенци, међутим, то двоје се не разликује превише. 

Напосљетку, кад се ствар погледа post festum, све се ипак добро завршило. Испоштовани су и слобода вјероисповијести и слобода окупљања, а није било озбиљнијег насиља ни озбиљније повријеђених. Људи треба да се навикну да не мисле сви исто, али да то није разлог да се било коме било што брани, све док се његова права не намећу као важнија у односу на нека туђа. 

На почетку помињане пјесме „Walking in Memphis“ Марка Кона призива се „Делта блуз“ као музички жанр. Нажалост, из савремене црногорске, као, уосталом, и српске перспективе, „Делта блуз“ много више призива тугу коју просјечан човјек осјећа због свијести да му је недоступна велика већина конзумеристичких дрангулија из разних Делтиних и сродних шопинг центара.

То, међутим, не значи да је у праву Рамбо Амадеус кад каже, парафразирам, да су идентитетска питања нешто што постоји само у земљама гдје се просјечна плата креће у нивоу од око пет стотина евра. Постоје ствари чија се вриједност не мјери новцем. То је моменат на којем су се многи властодршци преварили. Уосталом, на томе је, суштински, пао и Мило Ђукановић.

Независност и све што ју је пратило, улазак велике количине новца, руског и не само руског, подигао је стандард многих људи, подигао је и неке статистичке параметре, попут БДП-а и просјечног личног дохотка, али то није било довољно да се до краја обави идентитетска лоботомија.

Ствар је заправо једноставна: не можеш против Елвисовог духа, како год Елвиса звали, било Кинг, било Владика.

Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community

Izdvojeno

01. decembar 2021 05:32