Piše: Milisav S. Popović
Nije bila ono što je očekivao da će zateći. Kiša se spirala uz svjetlost uličnih lampi i ugonila se kroz pljusak ka utrobi mraka. Patrolna kola bjehu posvuda... pet ili šest vozila čak, koliko je mogao razaznati. Noć nije smjela samo jedno mjesto da proguta... Djevojčicu sa ogromnim kišobranom i haljinom koja je gorela.
Zbilja nije bilo ono što je očekivao da će zateći kad su mu rekli da je slučaj neobičan.
– Sklonite se! – pokazivao je uniformisanim redarima. Malo ko ga posluša. Zurili su u nju.
Neko doviknu "Komandir... propuštaj komandira!"
Približio se u dva koraka travnjaku. Čuo je... iz kuće su dopirali nervozni glasovi roditelja (zapravo "staratelja" – kako će kasnije saznati). Dva policajca su ih smirivali, držeći podalje od dvorišta. Od curice.
Bila je uplašena. Ogromnih očiju, rukicama je stezala dršku kišobrana... a obrub haljine je gorio kao da je prošiven plamenovima.
– Jesi li dobro?
Klimnu, zapravo je drhtala.
– Imaš li opekotina?
Otklimnu. Kako je ovo moguće?
– Reci mi... peče li te vatra?
– Samo sam... – zamuca – ... samo sam htjela da joj pokažem kako pada kiša. Izvinite.
– Kome da pokažeš, malena?
– Haljini.
– A je li to neka magična tkanina?
– Nije... obična je. Majka mi sašila.
– Majka ti se baš brine...
Okrenu uplašeno lice put kuće
– Nije to moja prava majka... ona je... oni su hranitelji. Mene su samo pozajmili.
– Misliš usvojili?
Spusti pogled. Vatra zapucketa.
– Kako ne sagori? – ispravi se – Kako to da te nije opekla?
– Neće... ona je dobra.
– Čime si je zapalila?
– Ovim... – dotače se do srca.
– Pokaži mi.
– Ne smijem... – pogled iskosi put kuće – ... ljutiće se. Stalno se ljute na mene.
– Neće, ja sam tu – približi se koji korak i otkri značku.
Bilo je dovoljno. Sklopila je kapke i u svakoj kapi što je padala oko njih smjestila plam. Ulica zasija od ljubičastih svitaca.
– Kako... kako možeš da uradiš sve to?
– Ne znam. Mama mi je govorila da je to moj dar. Oni su rekli... – nije smjela da se okrene.
– Šta su ti "oni" pričali?
– Da sam pogrešna... i da će da me vrate u fabriku za pokvarenu djecu.
Dodirnu joj ruku. Hladnu i željnu prihvatanja.
– Zlato... takvo mjesto ne postoji.
– Kako znate?
– Jer ne postoje pokvarena djeca.
- A šta sam ja?
– Ti si posebna. Izuzetno posebna. Ali si samo djevojčica.
– Kome treba da se izvinim, čiko?
– Zašto da se izviniš zlato?
– Zato što sam drugačija.
Zagrli je. Stegnu. Plamen se sa haljine rasu po njemu... nikakvog bola, samo toplota... i njena mirisna krotkoća.
– Oprosti ti... što si bila među ljudožderima.
* * *
Dijete, kad prođemo... a svi moramo da odemo (privremeno bar), u preplet nekih nemogućih svitaca se uzdam da ćeš naići na ovo kada budeš potpuno sam. Morao si se roditi takav, neobično plav...
Svijet je na čudesa nespreman, treba mu vremena... pažljivog doticanja. Samo se ne sakrivaj.
Znam, među ljudima ima mnogo dušoždera.
A ti, bez uzmicanja.
Tvoja vatra ne zavisi od tuđih pogleda.
Prožderaće ih beznačajnost njihovog trajanja.
Plamti, dijete... ne sagorijevaj. Pupak si svog života.
Znaš li šta ćeš da postaneš kad u sebe budeš siguran?
Iskronosac.
(Autor je književnik)
Mišljenja objavljena u tekstovima autora nisu nužno i stavovi redakcije „Dana"
